РАТКО ДМИТРОВИЋ

Формула 3-Н нешто је што представници великих и малих сила и службеници међународних институција већ две године стављају на сто у свакој расправи о решењу косовског ребуса; нема повратка на пређашње стање, нема припајања Косова другим државама и нема поделе Косова. Логика каже да је, по тој формули, једино решење независност, али оставимо логику, она на Балкану никада није имала ни углед ни примену. Крије ли та формула нешто што до сада није стављано на дневни ред?

Срби, по обичају, верују да је свака одлука која се тиче њих (Срба) унапред донета негде у далеком свету и да тај неко ко доноси одлуке све зна унапред само пушта, забаве ради, да се догађаји развијају. Разуме се да није тако, посебно није тако у случају Косова. Не рачунајући Албанце и Србе једино Марти Ахтисари има чврст и јасан став о Косову; тај став је независност по сваку цену и тај став суморни Финац доноси из Међународне кризне групе, најутицајнијег албанског лобија, у којој је, пре именовања за специјалног представника УН-а у косовским преговорима, имао функцију члана Управног одбора. И Ахтисари понавља горе изнету формулу верујући, а пракса показује с правом, да је тако смишљено образложење најбољи начин за пацификацију службеног Београда и држање српског руководства у пат-позицији. Ни Ахтисари, ни службеници институција међународне заједнице, нажалост ни Београд, не додирују најужаренију тачку у целој овој причи, суштину решења, проблем над проблемима; питање контроле границе измеðу Србије и Албаније.

Онај ко буде контролисао ту границу тај ће имати суверенитет на Косову и Метохији. Ово је правило које не трпи промене и не може се двосмислено тумачити.

Све друго је отворено за разговор, подложно је модификацији, садржајно се може обликовати као пластелин, али контрола споменуте границе је суштина и решава две основне дилеме: Прва, да ли је Косово саставни део Србије или саставни део Албаније. Друга, да ли је већ створена (и чека на објаву) тзв. велика Албанија.

Косово и Метохија не може да буде независно јер се, као целина, наслања на Албанију, а и тамо и овамо живи преко 90 посто Албанаца. Косово може да буде или у саставу Србије или у саставу Албаније. Зар неко заиста мисли да би Албанци с Косова и Албанци из Албаније на садашњој међународној граници између Србије и Албаније имали карауле и граничне прелазе? Дан признавања независности Косова био би дан озваничења нове промене граница на Балкану и постојања проширене, велике, албанске државе. Већ сутрадан букнула би западна Македонија.

Нико у Београду, бар нико разуман, не сматра да би будућим решењем Албанци требало да се укључе у политички и институционални систем Србије да, узмимо, изађу на изборе и унутар Скупштине Србије формирају велику посланичку групу... То није реално и није могуће. Београд Албанцима Косова нуди да сами уређују свој живот (укључујући све што то садржајно значи), нуди им оно што "перманентни сепаратисти" Каталонци и Баски у Шпанији могу само да сањају. Онај ко то не прихвата тај се не залаже ни за слободу ни за равноправност; његов циљ је одвајање територија. У овом случају – брисање међународне границе између Србије и Албаније.

Зато преговоре о распетљавању косовског чвора, који су ушли у завршну фазу, службени Београд што пре треба да доведе до степена усијања стављањем на преговарачки сто питања: ко ће контролисати границу с Албанијом?
Слободни новинар