Европска тврђава

Од нашег извештача из Авињона
Монтажни кревети, попут болничких, померају се у механичком ритму који компјутерски регулишу маскирани техничари, у сали прекривеној увелим лишћем – то је једна од уметничких представа европских центара за илегалне имигранте којима се бави рад уметничког колектива ЛФК, представљен у оквиру овогодишњег позоришног фестивала у Авињону, на југу Француске.

Посетилац се креће кроз различите просторије у којима се смењују инсталације, перформанси, видео-радови, са звуцима горких песама афричких сужњева и барaкама постављеним на људским костима. Стерилна просторија илуструје хладну, механичку и дехуманизовану унутрашњост центара за илегалне имигранте – у једном углу су колица са различитим средствима за чишћење, у другом је кухиња састављена од болничких инструмената, у којој се храна припрема по строгим инструкцијама са циљем уштеде средстава, на болничком лежају је испружено тело изнемоглог афричког имигранта који је подвргнут медицинским тестовима. На зиду иза кревета су истакнути административни подаци о човеку који лежи: 65 година, 50 кила, писмен. Особље замишљеног центра је у белим униформама, са заштитним маскама на лицу, као у некаквом центру за деконтаминацију.

Међународни уметници и интелектуалци окупљени у колектив који је пре више од десет година основао писац, редитељ и визуелни уметник Жан Мишел Бријер, уводе нас у срж политички ангажоване уметности, која је ове године била нарочито присутна у Авињону. У њиховој визији детенционих центара сусрећу се два света – онај печалбарски и онај богати, технолошки развијени, „цивилизовани”. На удару је европска „тврђава” која се брани од имиграната из бивших афричких колонија, али и оних који јој прилазе са југоисточних граница, преко Балкана и Турске.

Централно питање које постављају је како су ови логори за имигранте, наслеђе колонијалних освајања у Африци, васкрсли на територији Европе, која иза идеологије заштите људских права крије идеологију контроле и затварања од непожељних странаца. У фанзину који у једној од просторија претворених у редакцију уређују чланови колектива, налазимо податак да се више од 30.000 илегалних имиграната налази у 240 ових административних притвора широм европског континента. Бруталност којој су изложени асоцира на понашање колонијалних власти према локалној популацији. Порука колектива је да ови логори омаловажавају људе до те мере да негирају основне принципе западних демократија.

„Рестриктивне мере су нарочито снажне након што је Европски парламент пре годину дана донео тзв. директиву о повратку, која институционализује затварање странаца до 18 месеци. У Француској је тај рок 32 дана, али захваљујући овој директиви њене власти могу да одлуче да пређу на 18 месеци”, каже за „Политику” Ева Отави из мреже „Мигревроп”. За спровођење ове политике протеривања и затварања странаца без исправа потребна је сарадња суседних земаља, од Украјине, Турске, преко Либије, Алжира и Марока.

Од ове политике није изузета ни Србија, која је потписала „споразуме о реадмисији” са већином европских земаља, због чега је заузврат добила обећање о визним олакшицама. „Јако мало знамо о овим споразумима јер већим делом нису доступни јавности”, истиче Отави, објашњавајући да је њена асоцијација тражила документа на увид, али да су добили текст који је био затамњен у деловима у којима власти желе да остане тајна.

Како би лакше контролисала спољне границе ЕУ је основала агенцију „Фронтекс”, са седиштем у Пољској. Средства која су употребљена у ове сврхе су импресивна – једна крстарица Фронтекса кошта 500 милиона евра, а авион који им је на располагању 40 милиона. Ван европских граница ови логори су још рестриктивнији, а у неким земљама, попут Либије, забележена су озбиљна кршења људских права, пребијања, силовања и изгладњивање.

Отави, која је као волонтер 2007. године боравила у центру за илегалне имигранте у Великом отоку, близу Постојине, каже да је тамо затекла „катастрофалну ситуацију”. Имигранти без папира, махом из Босне и са Косова, али и из уже Србије, из Турске и Алжира, нису имали приступ правним средствима како би затражили заштиту, осим азиланата који су такође ту били затворени.

„Сматрамо да они који траже азил желе међународну заштиту и немају право да буду затворени. Ситуација је још гора са онима који су ухваћени као илегални имигранти, јер немају могућност да се обрате адвокатима или асоцијацијама”, прича нам о свом искуству. Нико од њених саговорника у словеначком логору није изведен пред судију, чак ни они који су ту били седам месеци. Трајање овог притвора у Словенији је шест месеци, али може да се продужи на још шест, укупно годину дана. У Француској је, на пример, обавеза да се имигрант изведе пред судију након 15 дана, који одлучује да ли ће да продужи његов притвор до 32 дана, што је законско ограничење.

Циљ који су поставили уметници и интелектуалци окупљени око овог пројекта, да публици понуде „просторе мултидисциплинарног стваралаштва у којима се испитује савремени свет и његова доминантна идеологија”, оставио је ехо код посетилаца који су се предали овом несвакидашњем политичком часу.

Ана Оташевић