Evropska tvrđava

Od našeg izveštača iz Avinjona
Montažni kreveti, poput bolničkih, pomeraju se u mehaničkom ritmu koji kompjuterski regulišu maskirani tehničari, u sali prekrivenoj uvelim lišćem – to je jedna od umetničkih predstava evropskih centara za ilegalne imigrante kojima se bavi rad umetničkog kolektiva LFK, predstavljen u okviru ovogodišnjeg pozorišnog festivala u Avinjonu, na jugu Francuske.

Posetilac se kreće kroz različite prostorije u kojima se smenjuju instalacije, performansi, video-radovi, sa zvucima gorkih pesama afričkih sužnjeva i barakama postavljenim na ljudskim kostima. Sterilna prostorija ilustruje hladnu, mehaničku i dehumanizovanu unutrašnjost centara za ilegalne imigrante – u jednom uglu su kolica sa različitim sredstvima za čišćenje, u drugom je kuhinja sastavljena od bolničkih instrumenata, u kojoj se hrana priprema po strogim instrukcijama sa ciljem uštede sredstava, na bolničkom ležaju je ispruženo telo iznemoglog afričkog imigranta koji je podvrgnut medicinskim testovima. Na zidu iza kreveta su istaknuti administrativni podaci o čoveku koji leži: 65 godina, 50 kila, pismen. Osoblje zamišljenog centra je u belim uniformama, sa zaštitnim maskama na licu, kao u nekakvom centru za dekontaminaciju.

Međunarodni umetnici i intelektualci okupljeni u kolektiv koji je pre više od deset godina osnovao pisac, reditelj i vizuelni umetnik Žan Mišel Brijer, uvode nas u srž politički angažovane umetnosti, koja je ove godine bila naročito prisutna u Avinjonu. U njihovoj viziji detencionih centara susreću se dva sveta – onaj pečalbarski i onaj bogati, tehnološki razvijeni, „civilizovani”. Na udaru je evropska „tvrđava” koja se brani od imigranata iz bivših afričkih kolonija, ali i onih koji joj prilaze sa jugoistočnih granica, preko Balkana i Turske.

Centralno pitanje koje postavljaju je kako su ovi logori za imigrante, nasleđe kolonijalnih osvajanja u Africi, vaskrsli na teritoriji Evrope, koja iza ideologije zaštite ljudskih prava krije ideologiju kontrole i zatvaranja od nepoželjnih stranaca. U fanzinu koji u jednoj od prostorija pretvorenih u redakciju uređuju članovi kolektiva, nalazimo podatak da se više od 30.000 ilegalnih imigranata nalazi u 240 ovih administrativnih pritvora širom evropskog kontinenta. Brutalnost kojoj su izloženi asocira na ponašanje kolonijalnih vlasti prema lokalnoj populaciji. Poruka kolektiva je da ovi logori omalovažavaju ljude do te mere da negiraju osnovne principe zapadnih demokratija.

„Restriktivne mere su naročito snažne nakon što je Evropski parlament pre godinu dana doneo tzv. direktivu o povratku, koja institucionalizuje zatvaranje stranaca do 18 meseci. U Francuskoj je taj rok 32 dana, ali zahvaljujući ovoj direktivi njene vlasti mogu da odluče da pređu na 18 meseci”, kaže za „Politiku” Eva Otavi iz mreže „Migrevrop”. Za sprovođenje ove politike proterivanja i zatvaranja stranaca bez isprava potrebna je saradnja susednih zemalja, od Ukrajine, Turske, preko Libije, Alžira i Maroka.

Od ove politike nije izuzeta ni Srbija, koja je potpisala „sporazume o readmisiji” sa većinom evropskih zemalja, zbog čega je zauzvrat dobila obećanje o viznim olakšicama. „Jako malo znamo o ovim sporazumima jer većim delom nisu dostupni javnosti”, ističe Otavi, objašnjavajući da je njena asocijacija tražila dokumenta na uvid, ali da su dobili tekst koji je bio zatamnjen u delovima u kojima vlasti žele da ostane tajna.

Kako bi lakše kontrolisala spoljne granice EU je osnovala agenciju „Fronteks”, sa sedištem u Poljskoj. Sredstva koja su upotrebljena u ove svrhe su impresivna – jedna krstarica Fronteksa košta 500 miliona evra, a avion koji im je na raspolaganju 40 miliona. Van evropskih granica ovi logori su još restriktivniji, a u nekim zemljama, poput Libije, zabeležena su ozbiljna kršenja ljudskih prava, prebijanja, silovanja i izgladnjivanje.

Otavi, koja je kao volonter 2007. godine boravila u centru za ilegalne imigrante u Velikom otoku, blizu Postojine, kaže da je tamo zatekla „katastrofalnu situaciju”. Imigranti bez papira, mahom iz Bosne i sa Kosova, ali i iz uže Srbije, iz Turske i Alžira, nisu imali pristup pravnim sredstvima kako bi zatražili zaštitu, osim azilanata koji su takođe tu bili zatvoreni.

„Smatramo da oni koji traže azil žele međunarodnu zaštitu i nemaju pravo da budu zatvoreni. Situacija je još gora sa onima koji su uhvaćeni kao ilegalni imigranti, jer nemaju mogućnost da se obrate advokatima ili asocijacijama”, priča nam o svom iskustvu. Niko od njenih sagovornika u slovenačkom logoru nije izveden pred sudiju, čak ni oni koji su tu bili sedam meseci. Trajanje ovog pritvora u Sloveniji je šest meseci, ali može da se produži na još šest, ukupno godinu dana. U Francuskoj je, na primer, obaveza da se imigrant izvede pred sudiju nakon 15 dana, koji odlučuje da li će da produži njegov pritvor do 32 dana, što je zakonsko ograničenje.

Cilj koji su postavili umetnici i intelektualci okupljeni oko ovog projekta, da publici ponude „prostore multidisciplinarnog stvaralaštva u kojima se ispituje savremeni svet i njegova dominantna ideologija”, ostavio je eho kod posetilaca koji su se predali ovom nesvakidašnjem političkom času.

Ana Otašević