У Страдији ништа ново

Светислав Басара је многописац са кружним и регресивним развојним путем.

Написавши своја најостваренија књижевно-уметничка дела на почетку каријере, он је у претходне две деценије објавио целу серију књига различитих жанрова у којима је потврђивао, понављао, у понечем иновирао, а у знатној мери и маниристички умножавао раније обликоване књижевне светове, наративне моделе и стваралачке поступке.

Два су магистрална правца његовог стваралачког интересовања. Један може да се назове историографска метафикција, док је други претежније окренут иронијско-хуморном, укратко, критички ангажованом третману бројних чињеница савременог историјског, књижевног и друштвено-политичког живота. Док је за први стваралачки образац роман Фама о бициклистима најузорнији репрезент, дотле је за други знатно теже издвојити најистакнутије дело. У том засебном кругу су дистопијски роман Уклета земља, потом смехотресно-гротескни, морфолошки разнолики роман Looney Tunes те, по бројним карактеристичним и типизираним својствима, и новообјављен драмски текст Нова Страдија.

Знајући да је у постмодерној књижевности питање историје, односно супротстављање једној и јединственој причи/истини најчешће заокупљало њене писце, па тако и Светислава Басару, њену постојаност, сазнајну вредност и монолитност он је више пута проверавао и превредновао у својим романима. Посебно у три последње објављена: Срце земље, Успон и пад Паркинсонове болести и Дневник Марте Коен. И то на тај начин што је са знатним уделом стваралачке сумње у стабилност и поузданост историјских знања, активирањем поступака гротескно-хуморних обрта, карневалског преосмишљавања, маштенског надомишљања и иронијских коментара, он самоуверено исписивао сопствену плуралистичку верзију могуће историје.

На тај начин и он је потврдио интелектуално-теоријске претпоставке да у свету у коме не постоји центар, није више могуће писати роман на тзв. традиционални начин. Већ је неопходно преузето, документовано знање накнадно преиспитати и такво га укомпоновати у наративну целину која не иде за тим, да коначно и поуздано, објасни свет. Ова Басарина књижевна дела, дакле, нису наративни репрезенти постојећег, већ занимљиви и парадигматични текстуални репрезенти једне необичне, на махове успело и ефектно грађене, особене имагинативне пројекције једне аутономне фикционалне стварности.

Због тога је и било потребно да, у роману Срце земље, писац свог јунака философа Фридриха Ничеа пошаље на Кипар, где он у стварности никада није био. Паркинсона у Истанбул на сусрет и сарадњу са Кемалом Ататурком, а фаталну Марту Коен маштенски повеже са Фројдом, Распућином и југословенским комунистима. Исписујући тако скривену („окултну”) историју овог покрета. Односно, исписујући у три романескне целине једну исту књигу у којој опширно метатекстуално (есејистичко) приповедање каткад, без знатног мотивационог основа и естетског ефекта, претеже над фикционалним уделом.

Историја као апокриф – то је основ и залог ове препознатљиве, басаријанске, текстуалне мистификаторске игре. Стваралачке игре која, истина, није лишена ванредне луцидности и проницљивог, хуморног, померања начина гледања на судбинске чињенице прошлости и нимало ведре савремености, али која скоро ни у чему знатном не превазилази раније написано у фамозној Фами. Већ, што би рекао Рабле, вејући овејану суштину, изнова понавља сопствени давно стабилизовани и, од вишекратне манипулативне употребе, већ добрано потрошени стваралачки образац: скепса – карневализација – иронија.

Напоредо са упућеношћу на историју, постмодерна, па утолико и Басарина књижевност укорењена је у широкообухватном пољу саме књижевности. Она је, дакле, палимпсестна. Изграђена на основи коју образују други књижевни текстови. А управо је таква његова Нова Страдија. Нововремени homage славном српском сатиричару, али и својеврстан критички дијалог са скоријом трагичном историјом и непосредном, на њеним рушевинама, нескладно грађеном савременошћу.

Настала по мотивима приповедака Радоја Домановића Нова Страдија Светислава Басаре, алегорично и горко иронично и хуморно до пароксизма, у десет сцена, слика наше нововремене историјско-егзистенцијалне поломе. Посебно апострофирајући једноумну заслепљеност Вође/Бога у умањеној, накарадној, држави у коју, вођен родољубним намерама да о њој напише књигу, доспева праунук славног сатиричара. И, тако, мимо заумљеног, а у интелектуално и морално потпуно рђавим околностима, он се поступно мења и постаје нови вођа понизних Страдалника. По свему сличних нама.

Шибајући, на подлози живота и литературе, бритком сатиричком кнутом бројне национално-историјске, карактерне, менталитетске и моралне извитоперености, као и симулакруме савремености у овој пренапрегнутој драмској реплици, поред директног, често плитког и превише вулгаризованог хумора и плошних алузија, има и местимичних просева ванредне сатирично-иронијске проницљивости, изражајне прегнантности и трагичко-судбинске изражајности, те мисаоне сложености и дубине. Речју: има добре ангажоване књижевности!

Писана по поруџбини, ова савремена трагикомедија може да на позоришним даскама, очекивано, изазове салве загрцнутог смеха до суза и очаја. Може да неке инертне и заблуделе подсети, подстакне, опомене, можда и гане, али не може да им понуди обухватну и уверљиву представу трагичне историјске сложености и егзистенцијалне пунине, те садржинске и смисаоне заокружености; целовитости. За то јој недостаје више стилско-изражајне сасређености и имагинативне вишепланости, те уметничке, али и занатске, уверљивости.

Овако, ударајући у једну жицу са једносмерном оријентацијом на директни комично-сатирични ефекат, у Басариној Новој Страдији није страдала једино оквирна историјска истина до које, због заслепљености пренаглашеним хуморним ефектима, као и видног недостатка других елемената уметничког обликовања, многи читалац/гледалац неће ни успети да дође. Али ће се горко и дуго, дуго, сувише дуго смејати све док, најзад, не схвати да одвајкада има нешто српско у држави Данској!