U Stradiji ništa novo

Svetislav Basara je mnogopisac sa kružnim i regresivnim razvojnim putem.

Napisavši svoja najostvarenija književno-umetnička dela na početku karijere, on je u prethodne dve decenije objavio celu seriju knjiga različitih žanrova u kojima je potvrđivao, ponavljao, u ponečem inovirao, a u znatnoj meri i maniristički umnožavao ranije oblikovane književne svetove, narativne modele i stvaralačke postupke.

Dva su magistralna pravca njegovog stvaralačkog interesovanja. Jedan može da se nazove istoriografska metafikcija, dok je drugi pretežnije okrenut ironijsko-humornom, ukratko, kritički angažovanom tretmanu brojnih činjenica savremenog istorijskog, književnog i društveno-političkog života. Dok je za prvi stvaralački obrazac roman Fama o biciklistima najuzorniji reprezent, dotle je za drugi znatno teže izdvojiti najistaknutije delo. U tom zasebnom krugu su distopijski roman Ukleta zemlja, potom smehotresno-groteskni, morfološki raznoliki roman Looney Tunes te, po brojnim karakterističnim i tipiziranim svojstvima, i novoobjavljen dramski tekst Nova Stradija.

Znajući da je u postmodernoj književnosti pitanje istorije, odnosno suprotstavljanje jednoj i jedinstvenoj priči/istini najčešće zaokupljalo njene pisce, pa tako i Svetislava Basaru, njenu postojanost, saznajnu vrednost i monolitnost on je više puta proveravao i prevrednovao u svojim romanima. Posebno u tri poslednje objavljena: Srce zemlje, Uspon i pad Parkinsonove bolesti i Dnevnik Marte Koen. I to na taj način što je sa znatnim udelom stvaralačke sumnje u stabilnost i pouzdanost istorijskih znanja, aktiviranjem postupaka groteskno-humornih obrta, karnevalskog preosmišljavanja, maštenskog nadomišljanja i ironijskih komentara, on samouvereno ispisivao sopstvenu pluralističku verziju moguće istorije.

Na taj način i on je potvrdio intelektualno-teorijske pretpostavke da u svetu u kome ne postoji centar, nije više moguće pisati roman na tzv. tradicionalni način. Već je neophodno preuzeto, dokumentovano znanje naknadno preispitati i takvo ga ukomponovati u narativnu celinu koja ne ide za tim, da konačno i pouzdano, objasni svet. Ova Basarina književna dela, dakle, nisu narativni reprezenti postojećeg, već zanimljivi i paradigmatični tekstualni reprezenti jedne neobične, na mahove uspelo i efektno građene, osobene imaginativne projekcije jedne autonomne fikcionalne stvarnosti.

Zbog toga je i bilo potrebno da, u romanu Srce zemlje, pisac svog junaka filosofa Fridriha Ničea pošalje na Kipar, gde on u stvarnosti nikada nije bio. Parkinsona u Istanbul na susret i saradnju sa Kemalom Ataturkom, a fatalnu Martu Koen maštenski poveže sa Frojdom, Raspućinom i jugoslovenskim komunistima. Ispisujući tako skrivenu („okultnu”) istoriju ovog pokreta. Odnosno, ispisujući u tri romaneskne celine jednu istu knjigu u kojoj opširno metatekstualno (esejističko) pripovedanje katkad, bez znatnog motivacionog osnova i estetskog efekta, preteže nad fikcionalnim udelom.

Istorija kao apokrif – to je osnov i zalog ove prepoznatljive, basarijanske, tekstualne mistifikatorske igre. Stvaralačke igre koja, istina, nije lišena vanredne lucidnosti i pronicljivog, humornog, pomeranja načina gledanja na sudbinske činjenice prošlosti i nimalo vedre savremenosti, ali koja skoro ni u čemu znatnom ne prevazilazi ranije napisano u famoznoj Fami. Već, što bi rekao Rable, vejući ovejanu suštinu, iznova ponavlja sopstveni davno stabilizovani i, od višekratne manipulativne upotrebe, već dobrano potrošeni stvaralački obrazac: skepsa – karnevalizacija – ironija.

Naporedo sa upućenošću na istoriju, postmoderna, pa utoliko i Basarina književnost ukorenjena je u širokoobuhvatnom polju same književnosti. Ona je, dakle, palimpsestna. Izgrađena na osnovi koju obrazuju drugi književni tekstovi. A upravo je takva njegova Nova Stradija. Novovremeni homage slavnom srpskom satiričaru, ali i svojevrstan kritički dijalog sa skorijom tragičnom istorijom i neposrednom, na njenim ruševinama, neskladno građenom savremenošću.

Nastala po motivima pripovedaka Radoja Domanovića Nova Stradija Svetislava Basare, alegorično i gorko ironično i humorno do paroksizma, u deset scena, slika naše novovremene istorijsko-egzistencijalne polome. Posebno apostrofirajući jednoumnu zaslepljenost Vođe/Boga u umanjenoj, nakaradnoj, državi u koju, vođen rodoljubnim namerama da o njoj napiše knjigu, dospeva praunuk slavnog satiričara. I, tako, mimo zaumljenog, a u intelektualno i moralno potpuno rđavim okolnostima, on se postupno menja i postaje novi vođa poniznih Stradalnika. Po svemu sličnih nama.

Šibajući, na podlozi života i literature, britkom satiričkom knutom brojne nacionalno-istorijske, karakterne, mentalitetske i moralne izvitoperenosti, kao i simulakrume savremenosti u ovoj prenapregnutoj dramskoj replici, pored direktnog, često plitkog i previše vulgarizovanog humora i plošnih aluzija, ima i mestimičnih proseva vanredne satirično-ironijske pronicljivosti, izražajne pregnantnosti i tragičko-sudbinske izražajnosti, te misaone složenosti i dubine. Rečju: ima dobre angažovane književnosti!

Pisana po porudžbini, ova savremena tragikomedija može da na pozorišnim daskama, očekivano, izazove salve zagrcnutog smeha do suza i očaja. Može da neke inertne i zabludele podseti, podstakne, opomene, možda i gane, ali ne može da im ponudi obuhvatnu i uverljivu predstavu tragične istorijske složenosti i egzistencijalne punine, te sadržinske i smisaone zaokruženosti; celovitosti. Za to joj nedostaje više stilsko-izražajne sasređenosti i imaginativne višeplanosti, te umetničke, ali i zanatske, uverljivosti.

Ovako, udarajući u jednu žicu sa jednosmernom orijentacijom na direktni komično-satirični efekat, u Basarinoj Novoj Stradiji nije stradala jedino okvirna istorijska istina do koje, zbog zaslepljenosti prenaglašenim humornim efektima, kao i vidnog nedostatka drugih elemenata umetničkog oblikovanja, mnogi čitalac/gledalac neće ni uspeti da dođe. Ali će se gorko i dugo, dugo, suviše dugo smejati sve dok, najzad, ne shvati da odvajkada ima nešto srpsko u državi Danskoj!