Драматика ћутљивих Финаца

После дужег времена сретну се тројица Финаца, старих пријатеља, и наруче пиво. „Хладно!“, рече први. После пола сата огласи се други: „Млако!“. Кад ће после пола сата трећи: „Баш је како ваља!“. На све то, после пола сата, рече први: „Шта, ваљда нећемо да се свађамо!“.

Кажу да је то најкарактеристичнија анегдота о Финцима. Али кад бисмо о њима судили по представама које сам почетком августа гледао са својим колегама из целог света у Тампереу, не бисмо баш рекли да је то тачно. У њиховим претежно реалистичним драмама из савременог живота, не само што има много речи, а мало пауза, већ има и озбиљних и гласних сукоба који произлазе из друштвених прилика ове светски кризне године.

Финци као да немају времена да се баве апстракцијама експерименталног театра нити да модерну кризу претварају у још модерније позориште, као што то чине Кеги, Марталер и Гебелс.

Финска може да се похвали да има највише позоришта у односу на своје становништво, те, чини ми се, да та публика и диктира претежно реалистички и вербални драмски жанр.

У Дирекцији познатог фестивала Позоришно лето, који се одржава већ четрдесет први пут, у трећем по величини финском граду са око две стотине хиљада становника, хватали су се за главу кад бисмо тражили улазницу за неку домаћу представу, а да то нисмо јавили пре дватри месеца. Све улазнице су биле давно распродате и било је право чудо, рецимо, добити улазницу за представу „Непотребни људи“ из Кајанија, сасвим мале финске варошице са практично једном улицом, познатом по томе што је ту као студент живео некоћ популарни председник Урхо Кеконен, као и приређивач националног епа „Калевала“ Елијас Ленрот, нека врста финског Вука. Реч је о припадницима доње средње класе који су децембра 2008. године остали без посла, што у породичној микросредини ствара драматичне сукобе, који привидно произлазе из друге сфере – сексуалног живота. У граду је престала да ради фабрика хартије и од четрдесет хиљада становника варошице Кајани две хиљаде радника је остало без посла. Иако није прошло ни годину дана, кајанско градско позориште је без оклевања припремило комад о последицама најновијег социјалног шока. Редитељ Мика Лескинен истиче да је комад поставио као опомену да проблем не наследи наредна генерација Финаца.

За остале представе сличног реалистичког жанра нисам ни покушавао да добијем улазнице.

Пошао сам на представе домаћих писаца за које сам улазнице резервисао већ пре неколико месеци, као и за представе славних, битефовској публици добро познатих редитеља, као што су Томас Некрошијус из Литваније, Алвис Херманис из Летоније и Томас Остермајер из Немачке.

Преостале три финске представе спадају у сасвим други жанр него претходне – једна је плесна, друга литерарни кабаре, а трећа луткарска.

Плесна представа „Рафаел“ су мултимедијалним средствима испричане успомене глумаца на преласку из детињства у младост – снимци, игра и мало текста са алузијама на дечје игре као полазна тачка свих покрета које је уобличила кореографкиња Мари Розендал. Они су заједно пошли у потрагу за сасвим личним, чак интимним успоменама, али су их претварали у универзално искуство. Мари Розендал би била тај архангел Рафаел, анђео исцељења, који нас води пут катарзе.

Кабаретска представа „Хилдегарда Кнеф – срећа познаје само минуте“ је носталгично сећање на култну немачку глумицу и певачицу која је као девојка, прерушена у мушкарца, отишла са својим нацистичким момком на руски фронт, одакле је једва извукла живу главу, а потом постала звезда послератног немачког филма, да би завршила у Холивуду готово као мегазвезда, нова Марлена Дитрих. Атмосферу немачког кабареа доноси истовремено обожавани и омрзнути полутравестит Јорма Уотинен у аутентичном кемп-стилу даровитог певања и пренемагања.

Највише дара и оригиналности међу финским представама показала је луткарска варијанта Лирове судбине. На самртничкој постељи лутку која представља познатог Шекспировог старца анимирају три луткарке, које су и његове познате ћерке Корделија, Регана и Гонерила. Оне су и хируршкиње које до апсурда черече изнемогло тело, приказујући крхкост човекове егзистенције, али и снагу човекове воље која хоће да се наметне до последњег даха, али се на крају ипак приклања помирењу. Селектори не крију да је оваква представа без речи готово јединствена у финском позоришном крајолику. (Да ли вам ово звучи познато?)

Сва тројица иностраних редитељских величина на фестивалу направили су представе достојне своје међународне репутације. Томас Остермајер је сав у познатом стилу врхунске естетске једноставности. Бели зидови „мажени“ благим таласањем пројекција, а усред грађанске углађености дивља амбиција проневеритеља полуделог од друштвеног пада. Новчана пожуда звучи актуелно, а недостатак поезије финала Боркмана, изгубљеног у снежној мећави, неким зналцима делује као да се редитељ лишио битног тренутка у Ибзеновом класичном делу. Сећам се представе у ЈДП децембра 1953. године, у којој такође искусан редитељ Мата Милошевић није успео да разреши тај изненадни поетични финале са иначе изванредним Миливојем Живановићем у насловној улози.

Алвис Херманис из Виљнуса, који је Београд и многе друге престонице света одушевио својим готово сасвим невербалним представама „Дуги живот“ и „Соња“ и покупио силне награде, између осталих и Битефову, овог пута је направио представу са намерним вишком речи, а мањком покрета. Дванаест обичних грађана разних година, доба и занимања, седе све време двосатне представе за обичним столом и исповедају се како су прошли са видарком Мартом са Плавог брда. Тако се и зове представа о овој летонској Ванги, о којој Херманис такође доста зна. Најпре фанатично уверени да Марта може да извида све боли, они нам говоре о својим сумњама и разочарањима у исцелитељку са тугом, осмехом и смехом. Много узбудљивог стало је у ову мајсторску представу, пуну познатих хермановских неконвенционалних, а откривалачких појединости о људској природи.

Други велики редитељ, први кога смо упознали са Балтика још у совјетско време, Еимунтас Некрошијус учинио је немогућно. Уверен сам да је открио нови стил глуме у најтежој могућној варијанти – сценском приказу „Фауста“. Та глума није само смислено изговарање поетског текста, већ и шкргутање зубима, мрмљање и врискање. Све би то било бесмислено да нова глумачка средства нису употребљена органски и смислено у односу на Гетеову суштину.

Међутим, највеће откриће фестивала појавило се са мање познатог терена – са Блиског истока, из најцивилизованијег града тог дела света – Бејрута. Четворо глумаца, од којих је један сам редитељ и писац Раби Мруе, седе притешњени једно уз друго као глумци у Херманисовој представи, и причају нам судбину свога народа у познатим сукобима између разних политичких опција од којих боли глава. Они до изнемоглости ређају датуме, битке, убиства и смрти истих људи по десет-двадесет пута, као врхунац апсурда, с тим да уопште не можемо да схватимо у име кога и чега се међусобно убијају. Тим нагомилавањем чињеница добија се потпуно осећање апсурда, тако слично нашим ратним апсурдима. Питао сам глумце како су запамтили све те датуме. Рекоше да ни сами не знају како, али им је било важно да кажу тачно то што смо и схватили. А то је да ништа од тог колоплета грађанског рата и не може да се схвати. Оригиналан је и наслов представе „Како је Ненси желела да је све то само априлска шала“.

Либанска представа била је изузетак још по нечему, јер je већи део иностраних представа био са севера Европе. Питао сам вишегодишњег уметничког директора фестивала познатог преводиоца Јука-Пеку Пајунена зашто готово да нема представа из других делова Европе и света. Одговорио је да они желе да покажу шта се дешава код њих у Финској и у непосредном суседству.

Уверен сам да су и инострани глумци осетили колико Финци воле позориште. Северњачки ћутљивци, кад би им се нека представа свидела, на крају представе постајали су темпераментни јужњаци који живо аплаудирају. А то се на овогодишњем фестивалу у Тампереу често дешавало.