Апотеоза

Последњи дан 2006. године обележиле су вести о недоличном вешању Садама Хусеина, диктатора и убице који, на крају, нити је поседовао, нити је правио атомско оружје због ког се англо-америчка коалиција, тобоже, одлучила да изврши инвазију на његову земљу. Ни Ирак ни свет нису после Садамовог рушења – као ни после Садамовог вешања – постали безбеднија места.
Последњи дани 2007. године били су у знаку вести о атентату на Беназир Буто, опозиционе политичарке и бивше премијерке Пакистана, чија је насилна смрт улила страх у кости и најциничнијим светским лидерима и експертима. Буто је, ако је веровати представи која је о њој створена у западној јавности, била последња нада за демократију у великој исламској земљи која поседује застрашујући атомски арсенал, а сада је гурнута на ивицу хаоса и грађанског рата.

Разумемо ли везу између два догађаја с краја две године које су остале иза нас? Или, још важније, како су их повезали они који у овом свету држе најјаче карте и имају моћ да утичу на оно што ће бити? Од њихових процена, у крајњој линији, зависе и токови наших живота.

Немамо много разлога за оптимизам. Апотеоза Беназир Буто у мученицу забашурила је многе детаље из њене политичке каријере (феудална земљовласница под чијом управом је Пакистан постао једна од три најкорумпираније земље света и чијег је подмитљивог мужа заслужено пратио надимак Господин Десет Посто, док су из националне касе нестајале милијарде долара), а предност су добили: њен изврсни енглески акценат (имала је енглеску гувернанту и школовала се на Харварду и Оксфорду, али је зато далеко слабије говорила локалне језике, урду и синди); њена присност с медијским и политичким лидерима Америке и Европе (само у првој половини 2007. године, пре него што се у октобру вратила у Пакистан, потрошила је 250.000 долара на услуге америчке фирме за односе с јавношћу, којој је плаћала да јој уговара сусрете с представницима америчке администрације и члановима Конгреса); њена "кенедијевски несрећна" породица (оца је обесила војна диктатура, али њена властита породица тврди да се њен муж побринуо да њен старији брат, као потенцијални политички ривал, страда под мистериозним околностима); њени елоквентни чланци у "Вашингтон посту" о предностима западне демократије над владавином исламиста...

Један познаник објаснио је њену америчку подршку тиме што је Беназир "одувек боље разумела Вашингтон него што је Вашингтон разумео њу". Као премијерка је подржала талибане у Авганистану, а код куће није учинила бог зна шта да поправи положај сиромашних и жена. Исламистима није било тешко да њу, и друштвени слој из ког је поникла, представе као богате, бездушне и корумпиране и да освоје сиромашне масе. 

Беназир Буто била је само један у низу политичара које је Запад волео више него што су их волели њихови сународници (неко је ових дана њеном имену на том списку додао Михаила Горбачова, покојног иранског шаха и Анвара ел Садата). Њена је смрт трагична, али неразумевање оног што се десило у Пакистану могло би да прерасте у трагедију године која је пред нама.