Скупа просвета, лоши ђаци

Док министар просвете од 1. септембра отвара нове школе, а рационализацију школске мреже планира тек од следеће године, као и увођење новог система финансирања од 2014, демантујући могућност отпуштања просветара – ММФ од просветних власти Србије и званично тражи оно што је Светска банка већ сугерисала у својој најновијој студији „Како са мање урадити више”: што хитнију рационализацију школског система. Од гашења одељења и школа, па до скраћивања платних спискова.

Коме ће после одласка Мисије ММФ-а пасти у задатак да упери прстом на конкретне школе, одељења и просветаре и предложи како да се све то смањи и препакује – министру или градоначелницима – мање је важно. Ма ко то учинио, ослобађање од вишкова установа и запослених биће, уз све ризике и трошкове, за државу, локалне самоуправе, ђаке и родитеље више него корисно. Изражено у бројкама (према анализама Светске банке) предложене мере рационализације – спајање основношколских одељења са недовољним бројем уписаних ученика у оквиру појединачних школа, затварање школа са недовољним бројем уписаних ученика и премештај тих ђака у друге школе донело би уштеду од најмање 1,3 одсто консолидованих расхода државе.

Мада Србија на образовање издваја (према подацима изнетим у поменутој студији) око пет одсто бруто домаћег производа (готово као и балтичке земље и нешто мало више од Бугарске и Румуније), учинак је – разочаравајући.

Осим што се у школе уписује све мање ђака, сви који се упишу не заврше чак ни обавезну основну школу, а до краја средње стигне тек 78 одсто уписаних. Тако ни половина старијих од 15 година нема завршену средњу школу (41 одсто), а диплому високе школе и факултета има тек 4,5, односно 6,5 одсто грађана, а само четвртина дипломира у року.

А и они који уче баш много и не науче. Према критеријумима из Међународног програма, овдашњи петнаестогодишњаци не могу да се подиче читалачком, математичком и научном писменошћу. За вршњацима у земљама ОЕЦД-а заостају у просеку годину дана у математици и науци, а за две у читању.

Упркос значајном повећању инвестиција у образовање од 2000. године, по оцени Светске банке, „лавовски део“ средства утрошених на државно школство – чак 90 одсто или око четири процента БДП-а поједу плате запослених. Које су од испод просечних, растући по 20-30 одсто годишње, стигле до српског просека али су ниже него у другим сегментима јавног сектора.

Према последњим подацима Министарства финансија, на платном списку државе је 127.000 просветара. Према статистици Светске банке, у 4.688 основних школа запослено је 72.919, односно 54.387 учитеља и наставника, а у 621 средњој школи запослено је 35.512 особа од чега 28.426 професора. О неодрживости садашњег система указује и податак да је ученика све мање, а наставника све више, односно да на једног наставника у основној школи дође тек 10,6 ђака, а у средњој и мање – девет ученика.

Мада је тешко прецизно говорити о броју прекобројних (по јавно изреченим синдикалним проценама – од 8.000 до 17.000), о вишковима наставног кадра довољно говори податак да је у Србији чак триста школа са само пет ђака и да просечно у одељењу седи само 17,7 основаца. Вероватно идеално за рад, али скупо.

У Светској банци су израчунали да уколико би се минимални број ученика у одељењу попео на 30, у српским основним школама вишак би био 11.000 одељења, у свим разредима и у свим деловима земље. Слична је калкулација и за средње школе.

Додуше и банчини аналитичари признају да моментално спровођење правила о минималном броју ученика у одељењу на нивоу земље није могуће и да је за то потребно више година. Нешто брже уштеде би се, кажу, могле остварити рационализацијом величине одељења у оквиру појединачних школа, не мењајући укупан број ученика датог разреда и школе, али и консолидовањем одељења унутар оних школа у којима постоје услови за тако нешто.

Калкулација сугерише да би потпуно наметање минималног броја ученика једног одељења од 30 у свакој од 169 општина у Србији резултирало уштедом од око 14,7 милијарди динара или око трећину укупног текућег буџета који републичка влада опредељује за основно образовање. Па ипак, оптимизацијом одељења само унутар школа, што је краткорочно гледано много изводљивији план, оствариле би се знатне уштеде – око 3,5 милиона динара годишње, или око десет процената потрошње државе на основно образовање.

Рез би, кажу, требало да почне у Београду и другим великим градовима у Србији, те да постепено иде ка периферији, што би било и најефектније са становишта смањења трошкова.

-----------------------------------------------------------

Већи трошкови превоза ђака

Као и свака реформа па и ова школска, чији би део била оптимизација величине одељења, имала би и своје трошкове. Повећали би се издаци за превоз ученика који би убудуће до школе морали аутобусом. Мада је сада тачан износ повећаног трошкова тешко израчунати, теоретска калкулација, заснована на географским карактеристикама сваког административног округа и општине, указује на пораст овог издатка за око 50 одсто.

-----------------------------------------------------------

Тврди синдикати просветара

Смањивање броја запослених у просвети биће, чини се, теже него у другим деловима јавног сектора, због, како кажу упућени, јаких синдиката просветара, који су се протеклих година изборили за врло тврде одредбе колективних уговора који штите њихово чланство, али и ограничавају владу да се бори са синдикалним захтевима. Власти ће тек кад прође криза имати великих потешкоћа да ограниче даљи раст плата запослених у образовању.

Весна Јеличић

(У понедељак: Већа помоћ сиромашнима)