Кад држава греши, грађани испаштају

За непуну годину и по дана, Србија је пред Европским судом за људска права изгубила 15 спорова које су покренули грађани због непоштовања неког од права које гарантује Европска конвенција о људским правима и слободама. У корист државе, условно говорећи, Суд у Стразбуру донео је шест одлука, јер је толико представки оценио као неосноване. Најчешћи разлог за губитак спора (12 пресуда) јесте непоштовање права на суђење у разумном року, у два случаја није поштовано право на слободу изражавања, а у једном претпоставка невиности.

То што је 15 пресуда донето у корист грађана за државу значи и одређени материјални издатак. До сада изгубљени спорови државу коштају 62.512 евра.

У првој пресуди у случају Матијашевић, најкраће речено, реч је о превиду. Окружни суд у Новом Саду је, доносећи решење о притвору, уместо да лице означи као основано сумњиво, употребио неспретну формулацију да је реч о починиоцу кривичног дела. За ову грешку држава је платила 662 евра за трошкове поступка.

До сада "најскупљи" за државу био је случај који се због осетљивости водио под иницијалима В. А. М. Због неефикасности домаћих органа и упркос привременој мери Четвртог општинског суда да може да виђа дете два пута месечно док се коначно не реши старатељство, овој мајци то је било онемогућено пуних осам година. Суд у Стразбуру досудио је мајци 15.000 евра за накнаду нематеријалне штете и 4.350 евра судских трошкова.

Предузеће ЕВТ из Лесковца добило је спор против државе, јер су, по оцени Европског суда, домаће власти пропустиле да изврше правоснажну судску пресуду у корист тог предузећа донету 1996. године. У овом случају одређена је накнада од 2.500 евра и 3.000 евра за трошкове спора.

Ни Слађани Томић није било од велике помоћи што је пред домаћим судом добила пресуду да јој се после развода поверава дете на старање. Упркос бројним покушајима и поштујући предвиђену процедуру, до детета није могла да дође, јер бивши супруг није био вољан да се повинује налозима суда. Због повреде права на суђење у разумном року, права на поштовање породичног живота и на делотворни правни лек, досуђена је накнада од 10.000 евра, плус 950 евра за трошкове.

Споро поступање домаћег судства било је пресудно и у случају "Јевремовић против Србије". У тужби коју су поднеле мајка и њена малолетна кћер наводи се да домаћи прави систем у споровима за утврђивање родитељства не обавезује туженог да поступи у складу са судском наредбом и подвргне се ДНК тесту. Овај спор државу је коштао 6.000 евра.

Када ни после 16 година судовања фирма АД "Пластика" из Житишта није успела да дође до својих новчаних потраживања од предузећа коме је давно испоручила своје производе (цеви), правду је потражена ван домаћих граница. Због спорости домаћег правосуђа држава је обавезана да предузећу исплати 2.000 евра надокнаде.

Начекао се и Велимир Стевановић који је 1992. године изгубио посао у домаћој грађевинској фирми и започео радни спор против предузећа, али га није окончао. Сем непоштовања права на суђење у разумном року, Европски суд је, не први пут, оценио да је прекршен и члан 13. Конвенције који каже да свако има права на делотворно правно средство пред националним властима. Држава је Стевановићу "дужна" 3.500 евра за нематеријалну штету и 1.000 евра за судске трошкове.

И новинари Микуљанац, Малишић и Шафар су повели радни спор против предузећа у коме су изгубили посао, али су суђења отказивана, судије се смењивале, а поступак никако да се оконча. За повреду члана 6. Конвенције из државне касе отишло је 3.000 евра. У случају Илић против Србије, подносиоцу је досуђено 3.700 евра надокнаде, јер, упркос постојању општинских решења у његову корист, годинама није могао да користи стан који је законски наследио од оца, јер је у њему био такозвани заштићени станар. У овом, као и у предмету "Марчић и 16 других лица" утврђена је повреда права на мирно уживање имовине. Европски суд обавезао је државу да изврши пресуду Трговинског суда у Лесковцу из 1990. године када је усвојен захтев Марчића и осталих да им се исплате зараде које су остварили радећи у Ираку осамдесетих година прошлог века. Нажалост, неки то нису дочекали. Због парнице која је покренута пре 23 године пред Трећим судом у Београду (1984) и у случају Поповић против Србије подносиоцу представке је досуђено и 1.200 евра.

У новембру, у размаку од две седмице, Србија је изгубила чак два спора због нарушавања права на слободу изражавања. Двојица житеља Бабушнице су запали у невоље када су, у одвојеним приликама, критиковали тадашњег председника ове мале општине у источној Србији. Зоран Лепојић је у локалним новинама објавио текст тврдећи да председник општине није подобан за ту функцију, поред осталог, и зато што "сумануто" троши општинске паре на гала ручкове. Домаћи делиоци правде су га означили као клеветника, а Европски суд као жртву којој је повређено право на слободу изражавања и одредио 3.000 евра накнаде и 250 евра за судске трошкове.

Порески инспектор Зоран Филиповић такође је добио спор у Стразбуру, а његов "грех" био је што је на јавном скупу критиковао градоначелника о коме је подоста знао и као инспектор подносио кривичне пријаве због сумњивих работа. Утисак је да су се домаћи судови (општински у Бабушници и Окружни у Пироту) више трудили да заштите част и углед општинског моћника, а мање слободу мишљења коју гарантује члан 10. Европске конвенције.

И у последње две пресуде "Јовићевић против Србије " и "предузеће ЗИТ против Србије" Европски суд утврдио је да је дужина поступка прекомерна и подносиоцима представке одредио по 1.200 евра накнаде нематеријалне штете. Збир премашује 62.000 евра.

-----------------------------------------------------------

Добро смо прошли

– Обавеза исплате настаје када пресуда постане правоснажна. До сада су плаћени износи за шест пресуда које су постале правоснажне и једну неправоснажну. Та средства држава плаћа заправо због грешака својих органа, углавном судова, најчешће њихове спорости. Новац се обезбеђује из буџета – објашњава др Славољуб Царић, заступник који у споровима пред Европским судом брани интересе државе. Погрешке, каже закон, треба да плати орган чији су акти довели до поступка у Стразбуру, али заступник напомиње да то није увек лако утврдити, јер је у неким случајевима поступало више судова или других органа. Када стигне пресуда, канцеларија заступника обавештава Министарство правде, које новчане обавезе регулише преко Министарства финансија. Посебан фонд за изгубљене спорове не постоји, баш као што "не постоји персонализација одговорности нити санкције за оне који су грешку починили, а најчешће то су судски органи".

Иако укупан износ није драматично висок, бар у поређењу са другима, др Царић наглашава да би из свега ваљало извући поуке. То значи да се случајеви превенирају, дакле спрече, а како нам је у Стразбуру камен спотицања суђење у разумном року, тај проблем би могао да се отклони одговарајућим законом.