Ланчани сусрет

Чукнула ме плавуша! Мислио сам раније, ако се то икад деси, пребићу починиоца. За те потребе, као већина београдских возача, и носим бејзбол палицу у гепеку. Али кад сам видео колико се девојка узбудила и зацрвенела, па још кад су јој сузе линуле низ лице и шминка размазала, нешто ми тешко пало. Уместо да је бар изгрдим што неопрезно обилази аутобус у квару преко пуне линије, ја се сажалио. Почео да је тешим. Загрлио је!

– Ајд’, чукнули се, чукнули... Није страшно, нема већих последица: мени отпао браник, теби цикнули фарови, добро, де. Само не плачи, о свему ћемо се договорити. Кочио сам, Заплањска мокра, кола добила „санке”... Шта је, ту је... – шапутао сам тражећи ухо у њеној коси боје зреле сламе. Мирисала је на књиге. Обожавам мирис књига. Стиснуо сам је, мирисао, трептала је све спорије и престала да дрхти.

Таман сам је смирио, кад се неки сивоња одонуд залетео – и он обилазио! – и кркнуо у њен ауто. Отпозади! Оде јој и задњи трап! Тек сад је јадница вриснула!

Онај чова изађе, исукао „бејзболку”. Поче да виче што не стависмо троугао као упозорење да смо зауставили саобраћај, али и њега гану кад је видео мене у „спасилачкој акцији”. Одложи батину. Придружи нам се. Поправиће, рече, штету. Познаје и мајстора који извлачи трапове, ма биће све као некад, неће се ни приметити...

Виновница ненаданог сусрета престаде да слини, па се и орасположи. Предложих да уз пиће утаначимо ко је за шта одговоран и ко ће шта платити. Сложисмо се да не зовемо полицију.

Померили смо аутомобиле на тротоар и сели у кафаницу на ћошку. Показало се да је само начин на који смо се упознали чудан, али после две-три туре разгалисмо се и насмејасмо сопственој судбини.

– Ово је само један од стотинак немилих случајева дневно у промету престонице. А имамо и среће у несрећи: главе су нам и даље на раменима! Ма није трап важнији од живота! Све се да „испеглати”! – убеђивао сам саговорнике.

Не да смо се исмејали кад је плавуша, професорка историје у школи на Звездари, рекла да јој није први пут да се чукне, а лик што је њу прилепио одстрага, шеф комерцијале у страној фирми, казао да се њему лани то трипут десило. Кад погледаше у мене, признах да сам, мада годинама на послу окружен гомилом младих без предрасуда и у пуној брзини, нов у овоме и немам та искуства, али ето, сад разбих лед...

Тресли смо се од смеха, пала је чаша са нашег стола. И конобар нас упитао што се толико церекамо, ваљда је галама засметала осталим гостима. Ми се културно извинисмо домаћину, разменисмо бројеве телефона због евентуалних консултација око поправки, седосмо у оштећене аутомобиле и одосмо свако на своју страну.

Смишљао сам шта да кажем жени која ме је чекала код куће. Суботом обично идемо на ручак у неки од варошких ресторана јер су изласци викендом начин да, после тешке радне недеље, надокнадимо пропуштено заједничко време.

Ушао сам у стан, она је ћутала на кревету дотерана и спремна. Подигнута обрва упитала је зашто касним три и по сата. Ушепртљам се кад видим њену подигнуту обрву. Промуцах: – Имао сам судар са једном плавушом... професорком историје... на Звездари... Незнатно чукање... Тако рећи – крес...

Крв јој јурну у лице: – Неверниче! Одувек си ми био сумњив!

– Да ти објасним... – завапих. – Покушавао сам да избегнем, дао све од себе, али плавка се залетела и... разбио сам је... мислим, скуцао... – батргао сам се као лептир у тегли.

– Нећу то да слушам! – скочила је, ужасно љута.

Реших да разјасним и најситније детаље: – Пошто смо се нас двоје кокнули, њу је отпозади прихефтао неки сивоња од комерцијалисте и полупао јој и задњи трап...

– Ју! Ју! Ју! Утроје! Тиии, развратниче! Губи ми се с очију! Нећеш ме више никад видети! Враћам се родитељима! – цикну моја женица, одгурну ме с пролаза и сјури се низ степенице. Није хтела ни лифт да сачека.