ИСТОРИЈА ПО ГЛАВИ СТАНОВНИКА

Можете да мењате облике владавине, режиме, лидере и границе, али топографију не можете. После деценија спутаваних тензија, ратова, распада Југославије и настанка нових држава драматично много тога се променило, али топографија Балкана је остала иста.

Ако су Милошевић и Туђман, сваки из својих побуда, били кључни актери регионалних ломова, а јесу, онда и данас од Србије и Хрватске највише зависи будућност односа и (не)стабилности региона. Тако барем кажу Тадић и Месић.

Иако се српско-хрватски односи дугорочно побољшавају на битним секторима, удари и с једне и с друге стране долазе када се враћа у скорашњу прошлост. Заборављајући да имамо превише историје по глави становника, несретна историја је и даље некрофилно у функцији дневне политике. Кључна разлика је у оцени шта се недавно догађало на овим просторима.

Тако је створена атмосфера да се олако, ако се Србин и Хрват у кафани дохвате због женске, туча намах подигне на ниво хрватске тужбе против Србије због геноцида – реликта разузданог домољубља, и најављене контратужбе Београда – такође брањене потребом да се удовољи националном поносу.

Срби и Хрвати личе на демократе у пубертету. Пречесто се плаше ширине и толеранције. Зарад неиживљеног националног, спас траже у цркви на начин који удара по темељима савремене секуларне државе.

Не супротставља се десничарски екстремизованој младежи која агресивно форматизује и контаминира јавно мњење. Негују се етно-четничке групе косовског етоса или Томпсони. То су они који слушање Драгојевића у Београду, а драгачевске трубе у Загребу проглашавају националном издајом. Они који читаву деценију после ратова кличу „Нож, жица, Сребреница” или „Србе о врбе”.

Говоримо и једни и други о европским вредностима док дадиљамо турбофолк менталитет који је био нецивилизована популистичка база Фрањиног доброг домољубља или Слобиног националног окупљања.

Немам ништа против аутентичног осећања националне привржености, али нека га – попут Енглеза и Шкота – испољавају на ватерполо, кошаркашким или рукометним фронтовима српско-хрватских односа.

У сенци омнипотентне политике као да се стидимо што смо до јуче живели у истој земљи, а данас смо сус(ј)еди. Сваки гест добре воље ризикује да буде проглашен за „додворавање”. У борби за бираче, прецизније речено власт која је на овим просторима веома лукративна делатност, демократски политичари газе своја обећања и кокетују с национализмом који је параван иза кога се прикрива неспособност да се направе функционалне демократске државе.

Али, сем политичара, који настављају да држе даљински управљач нашим животима, тензији прекограничних топло-хладних односа доприносе и медији.

Слушамо да Месић нема право да држи лекције о потреби „декосовизирања” српске политике, па му – читам коментаре – спочитавамо што не говори о „деусташизацији” хрватске политике. Што је нетачно јер он то чини, само о томе мало знамо. Претпостављам да и Хрвати мало знају о српској либералној мисли која није омиљена тема за тисак.

Медији блокирају информативни тријумф свакодневног живота. Тровачки извлаче лоше примере пренебрегавајући да извештавају о обичним проблемима Срба и Хрвата.

Знате зашто? Зато што су свакодневни проблеми блиски у оној мери колико су блиски српски и хрватски језик. Свака блискост спаја, а изгледа да многима то не одговара.

У овом тренутку стотине хиљада Срба летују на Јадрану, али читаћемо и слушати о њихова два-три вандализована аутомобила. Хрвати–националисти ће тако подгрејати Србе да истичу да у Београду тога нема.

Недавни инциденти ниског интензитета, када су српски делегати због Месићеве изјаве напустили летњи семинар за младе у Стразбуру, и када је шеф српске дипломатије демонстративно одбио да присуствује Кроација самиту у Дубровнику, уздрмали су оптимисте који верују да евроатлантске интеграције могу да буду панацеја балканских нетрпељивости.

Отуда је актуелно питање да ли после периода подношљиве коегзистенције, мимо отворених и тешких питања попут оних око повратка изгнаних Срба, присуствујемо отварању ере нових свађа које политичари еуфемистички називају „кваровима на везама”?

Има разлога за забринутост. И Србија и Хрватска су погођене кризом која погодује десници. Иманентно својство деснице на овим просторима је национализам.

Суочавање с прошлошћу, с Дражом и Антом препустимо историчарима и повјесничарима. Зар ништа нисмо научили од политизације Јасеновца у Брозова времена? Радијација Јасеновца умногоме је формирала касније српско-хрватске односе, све до Вуковара или „Бљеска”.

Да ли ћемо понављати исте грешке? Пустимо нека Србија у истом дану оплакује „Олују” а Хрватска слави национални празник. Све почасти жртвама, али више волим да прочитам како погранични Хрвати долазе у Србију у шопинг јер је „кошарица” овде јефтинија.

Зашто бисмо чекали да нас сутра Европска унија пегла да развијамо регионалну сарадњу и имамо добре односе? Зар не схватамо да можемо да имамо користи од топографије. Не братство и јединство, већ корист.

Зашто ривалство не бисмо живели у борби за просперитет који зна да се прелива преко граница? Зар улазак Хрватске у ЕУ не био био од користи Србији? Зашто не бисмо убрзаније отварали међусобна тржишта без ксенофобије од реконструкције југословенске федерације, конфедерације или неке балканије. Опет историја.

Време би било да се повучемо са архаичних аукција на којима се лицитира да ли Срби више мрзе Хрвате или Хрвати Србе, ко је културнији, ко је први почео рат, ко је имао више жртава, ко је лидер у региону…

Нису српство и хрватство најскупље речи у Срба, односно Хрвата. Европска или каква год будућност не тражи да оне буду избрисане из националних вокабулара, али испред њих поставља неке друге појмове. Попут демократије, просперитета, толеранције, људских и грађанских права, цивилног друштва...

И, да не заборавим, топографије. Да ли ће она бити захвала или усуд, то зависи од политичке мудрости.