Мајчински инстинкт јачи од страха

Нови Сад – Викторија Тамаши Бабић (31) је магистар сликарства, жена која је победила болест и суочила се са смрћу да би родила дете. Мајка је једногодишњег Николе и једна од десет жена на свету које су биле толико храбре да, због порођаја, ризикују свој живот, упркос трансплантацијама виталних органа - јетре и бубрега. И, после свега, Викторија се опоравила, магистрирала на Академији уметности у Новом Саду и приредила прву изложбу, посвећену рођењу сина. Док ових дана ужива у Николиним првим корацима, између два божића који се, иначе, оба славе у њиховом новосадском дому, млада сликарка открива за "Политику" по чему ће памтити 2007. годину:
- Удала сам се, магистрирала и прославила Николин први рођендан. Мораш бити храбар и успећеш, чак и када се то чини као немогућа мисија – уверена је млада сликарка, која се од малена бори са тешком болешћу.

Викорија је готово половину свог живота провела у болничким собама. Прву трансплантацију имала је с девет година, 1986, а другу са 13 година. Још као ученицу основне школе, тата Тибор је три пута недељно возио у Београд на дијализу. Потом јој је мајка Катарина поклонила свој бубрег. После четири године, њено тело га је одбацило. Други пут јој је урађена кадаверична трансплантација у Паризу, када су јој пресађени и јетра и бубрег. Та операција је, сећа се Викторија, трајала 12 сати. И са једном таквом историјом болести, није дозволила да њене школске обавезе трпе. Каже да се највише радовала када би је, после сваког повратка из болнице, најбољи другови Биљана и Дејан чекали испред зграде.

- Истина је да сам у основној школи више времена проводила по болницама него на часовима, али сам све успела да надокнадим. Ни родитељи нису желели да ме одвајају од мојих вршњака. А, што се тиче бола – још као мала научила сам да живим са тим. Ваљда је била јача та жеља да остварим своје снове. Па, и када сам полагала пријемни на Академији уметности, имала сам страшан напад камена. Ни то није могло да ме спречи да упишем сликарство.

Ипак, сазнање о Викторијиној трудноћи, озбиљно је забринуло њене најближе, а посебно лекаре. Супруг Горан је прихватио њену одлуку да не одустане од рођења детета, упркос свим ризицима: од могућности да се погорша функција пресађених органа, преко потенцијалне појаве инфекција, које би биле погубне за њу и угрозиле живот бебе... Тек када је све прошло, Бабићи нам признају да су потајно веома желели бебу, али да нису смели чак ни да питају лекаре да ли је то могуће. Предухитрило их је то што се трудноћа случајно десила, каже Викторија.

- Чак сам се спремала да одем у Француску и да се тамо распитам да ли је уопште могуће да изнесем трудноћу, мада сам знала да ниједан лекар у Европи није имао искуство са пацијентом попут мене, јер сам јединствен медицински случај, са две трансплантације. Али, у припремама за свадбу, ја остадох трудна! Тим лекара Клиничког центра Војводине провео је са мном целу трудноћу и успешно је завршио. А, ако питате шта ја сматрам успехом, одговор је: Никола – овај бебац од 12 килограма, увек весео и насмејан. Знате, успех је то што сам, од девојчице коју је било срамота и која је молила да се њено име ни случајно не спомиње у новинама после оне прве трансплантације, како јој се не би ругали у школи, затим, од девојке која се стидела ожиљака по телу – успомена од силних операција и која је имала ужасне комплексе због тога, постала супруга, мајка и академска сликарка. То сматрам највећим успехом.

Храбра мама је, иапк, још увек незапослена. Даје деци приватне часове цртања и машта о запослењу у некој школи. Обожава рад са децом, напомиње Викторија, која је у 2007. успела и да приреди изложбу талентованих малих Новосађана, који су сликарске кораке учили под њеним патронатом.

- Поносна сам због тих изложби. Због свог поновног рођења у Паризу, када су ми урађене трансплантације, као и рођења сина Николе, изложби сам и дала назив "Рађања", на француском језику. Увек су људи око мене забринути, и увек се прича о мом здрављу, неким ризицима, слушам савете шта смем, а шта не смем никако. А, ја им, ево, упорно доказујем да је све могуће. И тако ћу и Николу васпитавати – да верује у себе, да верује у живот, и не прихвата реч немогуће.