Пренети искуство млађем

Слободанка Ракић Шефер тренутно је окупирана новим циклусом. Тема је жена, а назив се наметнуо сам – „Нисам вила да збијам облаке”. Неке од најновијих радова већ смо имали прилику да видимо у њеном атељеу, а неке ће београдска публика видети и на новој самосталној изложби под називом „Она сања... Не будите је!”, коју ће Слободанка Ракић Шефер приредити у галерији „Феникс” (Тадеуша Кошћушка 28) у Београду. Отварање је вечерас у 19 часова.

Поставка која ће у овом галеријском простору бити изложена до 19. септембра 2009. године обухватиће неколико студијских слика Слободанке Ракић Шефер, радове из циклуса „Беле слике – Вајати светлости”, „Пчеле – медени вајати”, „Вајати спокоја – Молитвеници”, „Синтезе – Обраде – Цитати”, „Столице”, „Светковине”, „Паунови – Рајске птице”, као и најновија остварења.

На нашој ликовној сцени готово да више нема ниједног уметника који је толико дуго у континуитету слободни уметник. Ви сте баш решили да од почетка до краја каријере останете у том статусу?

Не знам да ли сам то свесно решила или ми је тако записано. Имала сам три понуде за професуру на уметничким академијама, и то ме је радовало пола дана. Следећег јутра, када бих се пробудила, доносила сам одлуке да ништа не мењам. Наравно да би добро дошло да своје нагомилано искуство пренесем на млађе, па макар и за једну годину професуре. Али...

У Галерији Коларчеве задужбине у којој редовно посећујем изложбе младих, у получасовном разговору са једним младим сликарем, пре неколико година, десило ми се да је он устао, захвалио ми на идејама које сам му дала и при том рекао да је од мене више научио него за пет година студирања. То је данас тако; млади људи више не добијају ни делић онога што смо ми добијали од наших професора за време студија.

Каква су ваша студентска искуства?

И данас се сећам и користим искуствима које су мени преносили сјајни људи и професори, а при том и врхунски уметници као што су: Цуца Сокић, Младен Србиновић, Милан Кечић, Мића Поповић, па Стојан Ћелић који је, иако ми није предавао, знао да ме заустави у зградама Академије и да ме увек у нечему посаветује. Убеђивао ме је, поред осталог, да широм отворим палету, да у мени лежи рођени колориста и да је штета што себе спутавам радећи само беле слике. Он је то знао и хтео је да ме ослободи. Годину-две касније, то се и десило. Прешла сам на пчеле и почела да употребљавам чак и црну боју, за коју ме је професор Ћелић убедио да је употребим.

Приредили сте више од 80 самосталних изложби по целој бившој Југославији, као и у иностранству. Овога пута излажете у приватној галерији „Феникс”. Какво је то искуство?

(/slika2)Па, у свету су све галерије приватне, чак и неки музеји. То је неминовност времена. Ако је „Просветина” књижара „Геца Кон” продата приватнику, значи доживела је поновну трансформацију, немојмо се чудити ако тим путем крену и државне галерије. Имамо ми неколико озбиљних приватних галерија и од њих не треба бежати.

Галерија „Феникс” је већ заузела своје место. Када је отворила своју галерију, Бранка Павић ме је одмах позвала да излажем, међутим, тада сам била пред изложбом у Галерији УЛУС-а, други пут сам припремала изложбу у Модерној галерији у Ужицу и, ево, сада су се стекли услови да излажем у „Фениксу”.

Пред новим сте циклусом који сте назвали „Нисам вила да збијам облаке”. Тема је жена?

Тема јесте жена. Да ми је неко пре 30 година рекао да ћу то некада радити, не бих ни у сну поверовала. Знате, на академији сам пуно радила женске актове. Мој професор Младен Србиновић је био толико љут што брже не идем личним путем већ се ослањам на живе моделе, па ми је изненада укинуо модел и натерао ме да се ослоним на своју машту. То је било мучно, али и врло корисно и данас сам му много захвална на томе. Та је интроспекција донела код мене пуно видљивих и запажених резултата вредних пажње: од белих слика, преко пчела, синтеза, обрада, столица, светковина, рајских птица до симболике жене. Сваки циклус покрене нове идеје, машту, симболе, поруке и изнедри ново искуство као и нове естетске вредности. И за овај циклус биће потребно време.

Да ли је тешко бити жена уметница у Србији данас?

Ужасно тешко. Памтим речи Миће Поповића који ми је једном приликом рекао: „Знам да ти је тешко, знам да заслужујеш више, али ово је Србија. Овде жена служи за не дај Боже, да рађа децу, да кува, пере, двори мужа. Увек по страни. Ти си даровита, пуно си урадила, само гурај напред и немој се разочарати што ће проћи још најмање десет година док те не признају!” Био је то прави шамар за мене, али када сам се поверила Катарини Адањи, која ме је такође подржавала, оно ми је то исто рекла. И, тако је и било.

Ја се и данас потврђујем као на почетку, иако имам 33 године професионалног рада, само што је данас ужасно тешко почињати било шта, па и одржати оно постојеће. Када је уметност у питању, држава више нема никакву идеју шта би са уметницима. Она би, стиче се утисак, највише волела да нас нема! Порези на уметничко дело су толико високи да прелазе и 100 процената. И, наравно, сви смо на губитку: и држава, и галерија, и уметници. А има још људи, и то довољно, који се озаре пред лепотом уметничког дела. Али, када виде цену остају затечени.