Од малог огласа до америчког сна

Пожега – Мајa Шљивар(19) из Пожеге, девојка из скромне избегличке породице, остварује амерички сан. Памећу и упорношћу, које је показала током школовања у америчкој држави Индијани, као и освојеним медаљама и школским признањима, изборила је изузетно вредну стипендију за студирање.

Породицу Шљивар, угледну у Зеници (Мајина мајка Мира је лекарка, отац Божидар правник), ратни вртлог почетком деведесетих година прошлог века отерао је у избеглиштво, најпре у Бар, а одатле у Пожегу. Маја се у пожешкој ОШ „Петар Лековић“ исказала као изванредан ђак, с посебним даром за стране језике, a своје квалитете је потврдилаи у првом разреду овдашње гимназије. А онда је 2005. дошао дан који је све променио у њеном животу.

– У једном дневном листу прочитала сам једва видљив оглас којим се нашим средњошколцима нуди могућност да се, уз стипендију, годину дана школују у САД. Био је то програм „А-смајл“, намењен будућим младим лидерима, спремним да једног дана Србију мењају набоље. Одмах сам рекла: „Тата, ја одох!“. После серије тестова, од октобра 2005. до маја 2006, успела сам да уђем међу 95 одабраних, од 2.500 младих који су конкурисали. Отишла сам у град Вудленд код Сакрамента, смештена сам у породицу и почела да похађам други разред средње школе – каже за „Политику“ Маја Шљивар.

У новој средини, одмах се истакла одличним школским успехом, похађала је додатне програме, а на такмичењу у говорништву, на коме су учествовала деца из Србије, бивших совјетских република и Авганистана, била је најбоља. Услед сплета околности, већ те године се преселила у град Берн, у Индијани, где је такође била смештена у једној америчкој породици. Када се по окончању школске године већ спремала за повратак у Србију, указала јој се изненадна прилика. Као једној од најбољих у школи понудили су јој да пређе у приватну „Кентербург скул“ у оближњем већем граду – Порт Вејну. Реч је о школи чије је похађање изузетно скупо, а стипендија коју дају ученицима никада до тада није прелазила половину потребне суме. У Мајином случају, направљен је изузетак: тражили су да плати симболичних непуних један одсто школарине, а све остало је покрила „Кентербург скул“.

Одужила им се трудом и успесима. На такмичењу за Научну олимпијаду САД екипа ове средње школе домогла се државног надметања у Индијани, а Маја је ту освојила највише медаља од свих средњошколаца. Злато из хемије и биологије, две бронзе из форензике и еколошке хемије. Такав успех и таленат нису могли да прођу незапажено, па су Маји стигле понуде са престижних Рочестер и Колумбија универзитета, који су желели да управо код њих студира. Ипак, она се одлучила за Универзитет Индијана, који је у САД рангиран на високом четвртом месту, када су у питању студије медицине. Добила је повољну стипендију, а потребно јој је још око 4.000 долара за станарину. Нема тај новац, али спремна је да полаже додатне тестове не би ли привукла пажњу „патрона образовања“.

– Студираћу медицину, то је породична традиција, и мајка и тетка су лекарке. Већ сам у средњој школи била на пракси код хирурга онколога светског гласа Алена Јоханде, па сам за студије изабрала хирургију срца и плућа. Упоредо с медицином студираћу и лингвистику. Кад завршим студије, радила бих коју годину у Америци, а онда – повратак у Србију, да овде помогнем својим знањем – планира Маја.

Њени родитељи, мајка Мира и отац Божидар, не крију радост што њихова кћи јединица корача путем успеха у далеком свету, мада су свесни да то подразумева силна и њена и њихова одрицања, тим пре што обоје немају стални посао, па тако ни сталне приходе. Једном је чак и тетка морала да подигне кредит на 1.100 евра, када је требало платити Мајину авионску карту, а тај издатак Шљиваре чека и у јануару, када им се ћерка враћа у САД на почетак студија.

– Годинама нам је тешко и напорно, али кад видимо како наше дете напредује и ниже школске успехе, изузетно смо срећни и задовољни – каже нам Мајин отац Божидар.