Od malog oglasa do američkog sna

Požega – Maja Šljivar(19) iz Požege, devojka iz skromne izbegličke porodice, ostvaruje američki san. Pameću i upornošću, koje je pokazala tokom školovanja u američkoj državi Indijani, kao i osvojenim medaljama i školskim priznanjima, izborila je izuzetno vrednu stipendiju za studiranje.

Porodicu Šljivar, uglednu u Zenici (Majina majka Mira je lekarka, otac Božidar pravnik), ratni vrtlog početkom devedesetih godina prošlog veka oterao je u izbeglištvo, najpre u Bar, a odatle u Požegu. Maja se u požeškoj OŠ „Petar Leković“ iskazala kao izvanredan đak, s posebnim darom za strane jezike, a svoje kvalitete je potvrdilai u prvom razredu ovdašnje gimnazije. A onda je 2005. došao dan koji je sve promenio u njenom životu.

– U jednom dnevnom listu pročitala sam jedva vidljiv oglas kojim se našim srednjoškolcima nudi mogućnost da se, uz stipendiju, godinu dana školuju u SAD. Bio je to program „A-smajl“, namenjen budućim mladim liderima, spremnim da jednog dana Srbiju menjaju nabolje. Odmah sam rekla: „Tata, ja odoh!“. Posle serije testova, od oktobra 2005. do maja 2006, uspela sam da uđem među 95 odabranih, od 2.500 mladih koji su konkurisali. Otišla sam u grad Vudlend kod Sakramenta, smeštena sam u porodicu i počela da pohađam drugi razred srednje škole – kaže za „Politiku“ Maja Šljivar.

U novoj sredini, odmah se istakla odličnim školskim uspehom, pohađala je dodatne programe, a na takmičenju u govorništvu, na kome su učestvovala deca iz Srbije, bivših sovjetskih republika i Avganistana, bila je najbolja. Usled spleta okolnosti, već te godine se preselila u grad Bern, u Indijani, gde je takođe bila smeštena u jednoj američkoj porodici. Kada se po okončanju školske godine već spremala za povratak u Srbiju, ukazala joj se iznenadna prilika. Kao jednoj od najboljih u školi ponudili su joj da pređe u privatnu „Kenterburg skul“ u obližnjem većem gradu – Port Vejnu. Reč je o školi čije je pohađanje izuzetno skupo, a stipendija koju daju učenicima nikada do tada nije prelazila polovinu potrebne sume. U Majinom slučaju, napravljen je izuzetak: tražili su da plati simboličnih nepunih jedan odsto školarine, a sve ostalo je pokrila „Kenterburg skul“.

Odužila im se trudom i uspesima. Na takmičenju za Naučnu olimpijadu SAD ekipa ove srednje škole domogla se državnog nadmetanja u Indijani, a Maja je tu osvojila najviše medalja od svih srednjoškolaca. Zlato iz hemije i biologije, dve bronze iz forenzike i ekološke hemije. Takav uspeh i talenat nisu mogli da prođu nezapaženo, pa su Maji stigle ponude sa prestižnih Ročester i Kolumbija univerziteta, koji su želeli da upravo kod njih studira. Ipak, ona se odlučila za Univerzitet Indijana, koji je u SAD rangiran na visokom četvrtom mestu, kada su u pitanju studije medicine. Dobila je povoljnu stipendiju, a potrebno joj je još oko 4.000 dolara za stanarinu. Nema taj novac, ali spremna je da polaže dodatne testove ne bi li privukla pažnju „patrona obrazovanja“.

– Studiraću medicinu, to je porodična tradicija, i majka i tetka su lekarke. Već sam u srednjoj školi bila na praksi kod hirurga onkologa svetskog glasa Alena Johande, pa sam za studije izabrala hirurgiju srca i pluća. Uporedo s medicinom studiraću i lingvistiku. Kad završim studije, radila bih koju godinu u Americi, a onda – povratak u Srbiju, da ovde pomognem svojim znanjem – planira Maja.

Njeni roditelji, majka Mira i otac Božidar, ne kriju radost što njihova kći jedinica korača putem uspeha u dalekom svetu, mada su svesni da to podrazumeva silna i njena i njihova odricanja, tim pre što oboje nemaju stalni posao, pa tako ni stalne prihode. Jednom je čak i tetka morala da podigne kredit na 1.100 evra, kada je trebalo platiti Majinu avionsku kartu, a taj izdatak Šljivare čeka i u januaru, kada im se ćerka vraća u SAD na početak studija.

– Godinama nam je teško i naporno, ali kad vidimo kako naše dete napreduje i niže školske uspehe, izuzetno smo srećni i zadovoljni – kaže nam Majin otac Božidar.