Наша игранка и ММФ

На сајту Народне банке Србије јуче је, на српском и енглеском, објављен Меморандум мисије ММФ који је сачињен после вишедневних разговора с нашом преговарачком страном. Ко год за то има воље и жеље може да се „испуза” на њега и да се обавести о свим детаљима, а нарочито ономе што смо обећали да ћемо урадити – до 20. октобра, када мисија ММФ-а, поново стиже у Београд.

А обећали смо пуно. Не по броју ставки које треба да испунимо, већ по ономе у шта треба да дирнемо – у јавну потрошњу на свим нивоима, од најмање локалне самоуправе до администрације у Немањиној 11, као персонификацији превелике и гломазне администрације на коју нам иде нешто мање од половине националног колача и због које имамо дефиците на све стране.

Дакле, у наредних шест седмица треба мисији ММФ-а предочити целовит концепт реформе јавних издатака (администрација, школство, здравство, јавна предузећа…) током идућих година и тиме доказати да смо, као мала, задужена и поприлично сиромашна земља, спремни да трошимо само онолико колико имамо. И наравно, да на време и уредно измирујемо обавезе према иностраним кредиторима, па и ММФ-у. Једном су нам, недавно, праштали дугове. Више, сасвим сигурно, неће.

Зато питање буџета, нарочито консолидованог, за све мале и велике касе на свим нивоима државе, а нарочито његовог дефицита који никако да попунимо, постаје почетак краја свих наших оклевања да једном загриземо у ту грозно киселу јабуку. Да ли влада за тако нешто има политичког капацитета, воље и жеље, остаје да се види, али обећање је дато. Узмака – нема.

Влада је, истина, на располагању имала и лагоднији избор – да једнократно повећа за један до два процентна поена ПДВ. То су учиниле и много развијеније и порески уређеније земље од наше. На то ју је и сам ММФ подстицао. Не. Одабран је дугорочно неупоредиво тежи, ризичнији и по много чему неизвеснији пут. Зашто?

На то, али и остала питања одговор нећемо дуго чекати од протагониста економске политике и главних преговарача са ММФ-ом. Од њих се очекује да у непуних месец и по дана припреме и парламенту предложе мере које ће донети на десетине милијарди динара уштеда у релативно кратком року – годину, две, највише три. Таква одлука претпоставља пуно претходног рада, аналитичких и поузданих билансних чињеница. Треба завирити у сваку потбилансну ставку и као ефекат свега тога десетинама хиљада људи – од чиновника, преко учитеља и здравствених радника до мајстора и службеника – рећи да су вишак и упутити их на берзу рада. Болно.

То Србија није урадила пре коју годину када јој је остајала по милијарду-две долара вишка приватизационих прихода, па су се политичари разбацивали свакојаким обећањима већ напуштеног НИП-а (националног инвестиционог плана). Сада је ту где је. Дотакли смо дно. Светска економска криза разголитила је сасвим нашу незавидну економску ситуацију.

У страшној временској стисци треба сада пред ММФ-ом полагати поправни испит. Праву велику матуру из државничке и економске одлучности да се у рђава времена могу доносити тешке одлуке. Лако неће бити, али ако влада убеди своје социјалне партнере, па и већину грађана, да нас за коју годину, ипак, чека бољитак, вреди трпети и сиротовати, а ММФ ће ионако интересовати само крајњи резултат – јесмо ли нашли решење за висок буџетски дефицит. Све остало је наша игранка.