Сутра је понедељак

„Шта би уметник требало да каже кад сретне београдског колекционара, галеристу и љубитеља уметности. Сероњо, дај паре”.

Ово је текст на једном од препознатљиво ироничних и духовитих радова Драгољуба Раше Тодосијевића изложених у галерији Озон на изложби „Дневник 3”. Раша Тодосијевић, једна од најзначајнијих уметничких личности на српској и бившој југословенској сцени, и један од најпризнатијих уметника изван наше земље, приредио је изложбу 2. септембра, на свој рођендан. Иако је списак његових успеха подугачак, а међу њих се убраја откуп радова за париски Бобур, стокхолмски Мусет Модерн, јапански Музеј савремене уметности у Камамоту, учешће на бијеналима и музејским пројектима у Сао Паулу, Сиднеју, Њујорку, Москви, Берлину, Бечу, Будимпешти, Раша Тодосијевић ће на питање када је заиста почео да живи од своје уметности, одговорити да се то догодило нешто мало пре почетка 21. века…

Да ли је изложба Дневник 3 нека врста увода у Дневник 4 који ће бити изложен на Октобарском салону?

То је као неки лакмус за оно што ће бити на Салону. Ово није дневник у правом смислу те речи, већ врста компромиса. Наиме, кад год уметника позивају на неку изложбу, кажу му да је најбоље да изложи неки велики рад, који ће доћи до изражаја. Ако је мали, гурнуће га у страну. То је увек и свуда тако. И ја сам на неки начин ограничен тиме, јер кад год се појављујем на некој међународној изложби, приморан сам да правим велике димензије.

Али, имам на стотине малих радова неправедно запостављених. То нису скице, нити неке поетске визије, већ моји радови малих димензија различити по свом садржају. Неки представљају коментаре оних од пре тридесет година, ту је неколико акварела посвећених Илији Босиљу, или они који се односе на страст која постоји паралелно са главним занимањем. Тако је настала серија: Жан Доминик Енгр виолиниста, Раша Тодосијевић писац, Херман Геринг колекционар, Адолф Хитлер акварелиста.

Шта ћете изложити на Октобарском салону?

Изложићу много више него што је овде, а уз то иде и један рад посвећен уметнику, који ће у виду слогана бити штампан или ће се наћи на билбордима.

То је слоган: „Сутра је понедељак”, а у потпису: „Уметник пророк”.

Реч је наравно о циничном, до заједљивости извученом апсурду који се поиграва са митовима о уметницима визионарима, наводним антиципаторима будућности.

Авангардна уметност и група уметника којој сте припадали, окупљена око галерије СКЦ-а седамдесетих година 20. века, деценијама није имала разумевање овдашње јавности. Осећате ли да је та неправда исправљена?

Делимично. Али, све је то касно. Верујте ми, равнодушан сам. Можете да ми дате награду какву хоћете, можете да ме заспете новцем колико хоћете, али то је једна врста истинске равнодушности. Кад сам био млад, кад сам имао ентузијазам, када су моје колеге добијале атељее, стипендије, ми нисмо добили баш ништа. Ја сам добио атеље после 30 година, док је моја генерација добијала после годину, две. Ако ме питате зашто је рецепција онога што смо стварали била толико негативна, рећи ћу вам да она заправо никада није ни исказана у отвореној форми. Никада тај негативан однос према нама није био јаван, нити експлицитан. Био је  игнорантски. И то је најбоље средство. Прећутати, не обраћати пажњу.

Уметници са којима сте седамдесетих година радили, као што су Марина Абрамовић, Брацо Димитријевић, историчарка уметности Дуња Блажевић, били су деца познатих и моћних родитеља. Док Ви, Ера Миливојевић, Неша Париповић нисте. Да ли Вам је то сметало?

Није. Ми смо били деца из „келнерског миљеа”. Моја мајка је држала „Два рибара”, родитељи Зорана Поповића и Неше Париповића такође су држали кафане. Ми смо били деца са улице, док је мајка Марине Абрамовић била на положају равном данашњем министру културе.

Као младић сам доста путовао, учио језике, али моје дестинације нису биле Лувр и остали светски музеји. Ја сам ишао да видим шта раде клинци чије су вибрације сличне мојима, а живе негде у Лондону. А онда се вратим у Београд, на академију, и суочим се са чињеницом да човек који треба да буде од ауторитета, да вам као професор буде пример – нема појма. Професори су били непријатно скромног образовања и непријатно скромног талента. Нису знали шта се актуелно у Европи догађа. Њихов максимум је био Бијенале графике у Љубљани. И ти кад си млад, мислиш, ’шта ти је човече, па ја сам то видео, па ја знам десет пута боље од тебе’.

А професори су нам говорили ’па да, ви сте лењи, ви сте београдска дечурлија, нема у вама крви. Јесте да сте паметни, да говорите језике, али у вама нема потенцијала’.

Академија је по дефиницији академизам. Она се ни данас није модернизовала.

Да парафразирам назив Вашег рада питањем ко данас профитира од уметности?

Овде нико. Мада смо се често шалили да највише профитирају стаклоресци. Све што треба да продате, ви морате да урамите. Профитирају они који су у непосредном техничком окружењу.

Да ли профитирају историчари уметности?

Можда поједини мангупи, и то они старији, намазани свињском машћу по глави. Не путером. До путера нису ни стигли. Ови млађи су честити.

Ви сте један од ретких који тврди да овде постоји уметничко тржиште.

Овде не сме да се каже да нема уметничког тржишта. То је једна доста лака реченица која се често изговара. Има тржишта. Оно је ружно и тужно, али га има. Унутар тог тржишта профитира кич. И то у оној најексплицитнијој форми. Постоји десетак величина, кичери до бола који згрћу новац.

У бившој Југославији кич је имао међурепубличку проходност. Кичери су харали од Триглава до Ђевђелије, верујте ми. То се у мањој мери дешава и данас. То је као кад кажете да кримоси не познају националне границе. Тако је и са кичем. Није Србија ту изузетак. Србија је изузетак по томе што нема воље, бар колико може, да учествује на међународној сцени.

Стручњаци Бобура откупили су Вам девет радова. За који су период били заинтересовани?

За радове из седамдесетих година. Када сам их питао зашто откупљују те ране радове, рекли су ми да су последњи пут откупили неки Лубардин рад. Говоримо о нашим уметницима који немају француски пасош. Рекли су да имају, историјски гледано, велики празан простор и зато не купују нове радове. Сви се концентришу на те седамдесете. Тако је било и у Јапану. Код кустоса има неког антикварног менталитета. Та историјска дистанца као да даје неку релевантност раду. Једини који нису пратили временске линије, били су Рене Блок и покојни Харалд Земан.

Ко је из домаће историје уметности по Вама прецењен?

Недавно сам добио награду „Сава Шумановић” и онда је приређена изложба у Шиду као нека врста омажа.

Сава је постао симбол једне ситуације али никада нисам имао симпатије према његовом сликарству. Имао сам разумевања за његову личну судбину, али оно што је стварао није одговарало мом темпераменту. Пре би то били Илија Босиљ, Петар Добровић, Сава Секуловић.

Шумановић је постао икона из многих разлога. После Другог светског рата није било интересовања за његово сликарство, али када су се укључиле те националне референце, и та његова трагедија, па транзиција, па ловатори, направио се мит и сада би требало да прође мало времена да се цела та прича мало охлади.

Жене уметнице ми се свиђају. Олга Јеврић, Милена Барили, Надежда Петровић, Катарина Ивановић... На концу и Марина Абрамовић, али она је давно отишла. То су биле сјајне уметнице. Ја не знам колико је Олга Јеврић овде цењена. Да ли се ван стручних кругова зна за њу?

Да ли и даље стојите на становишту да књижевници не би требало да пишу о уметности?

Књижевници немају појма о уметности. Кад погледате кроз историју, врло угледни, даровити књижевници, које веома ценим, о уметности су писали будалаштине. Да не помињем данашње академике који пишу о уметности. Бодлер и Аполинер су добро писали о уметности. А данас, свака шуша се позива на Бодлера и Аполинера. То је тако свуда у свету. Кад неки књижевник пише за неку монографију, то су дозлабога општа места.

Ја се сећам Кишових текстова. Оно што је он у књижевности одбацивао као најгори шунд, то је глорификовао у уметности.

Шта је највећи проблем наше уметничке сцене?

Недостатак новца, путовања, одсуство стране уметности овде, поређење са светом. Шта остаје младом човеку? Да дође да види неку шлампаву изложбу коју овде глорификују неки институти. Никада нисмо имали стране колекције савремене уметности. Све околне земље имају међународне колекције, да могу локалне величине и локални пајаци да се упореде са њима.

А овде кад споменеш међународну колекцију, то некима звучи као да је сам пакао присутан.