Sutra je ponedeljak

„Šta bi umetnik trebalo da kaže kad sretne beogradskog kolekcionara, galeristu i ljubitelja umetnosti. Seronjo, daj pare”.

Ovo je tekst na jednom od prepoznatljivo ironičnih i duhovitih radova Dragoljuba Raše Todosijevića izloženih u galeriji Ozon na izložbi „Dnevnik 3”. Raša Todosijević, jedna od najznačajnijih umetničkih ličnosti na srpskoj i bivšoj jugoslovenskoj sceni, i jedan od najpriznatijih umetnika izvan naše zemlje, priredio je izložbu 2. septembra, na svoj rođendan. Iako je spisak njegovih uspeha podugačak, a među njih se ubraja otkup radova za pariski Bobur, stokholmski Muset Modern, japanski Muzej savremene umetnosti u Kamamotu, učešće na bijenalima i muzejskim projektima u Sao Paulu, Sidneju, Njujorku, Moskvi, Berlinu, Beču, Budimpešti, Raša Todosijević će na pitanje kada je zaista počeo da živi od svoje umetnosti, odgovoriti da se to dogodilo nešto malo pre početka 21. veka…

Da li je izložba Dnevnik 3 neka vrsta uvoda u Dnevnik 4 koji će biti izložen na Oktobarskom salonu?

To je kao neki lakmus za ono što će biti na Salonu. Ovo nije dnevnik u pravom smislu te reči, već vrsta kompromisa. Naime, kad god umetnika pozivaju na neku izložbu, kažu mu da je najbolje da izloži neki veliki rad, koji će doći do izražaja. Ako je mali, gurnuće ga u stranu. To je uvek i svuda tako. I ja sam na neki način ograničen time, jer kad god se pojavljujem na nekoj međunarodnoj izložbi, primoran sam da pravim velike dimenzije.

Ali, imam na stotine malih radova nepravedno zapostavljenih. To nisu skice, niti neke poetske vizije, već moji radovi malih dimenzija različiti po svom sadržaju. Neki predstavljaju komentare onih od pre trideset godina, tu je nekoliko akvarela posvećenih Iliji Bosilju, ili oni koji se odnose na strast koja postoji paralelno sa glavnim zanimanjem. Tako je nastala serija: Žan Dominik Engr violinista, Raša Todosijević pisac, Herman Gering kolekcionar, Adolf Hitler akvarelista.

Šta ćete izložiti na Oktobarskom salonu?

Izložiću mnogo više nego što je ovde, a uz to ide i jedan rad posvećen umetniku, koji će u vidu slogana biti štampan ili će se naći na bilbordima.

To je slogan: „Sutra je ponedeljak”, a u potpisu: „Umetnik prorok”.

Reč je naravno o ciničnom, do zajedljivosti izvučenom apsurdu koji se poigrava sa mitovima o umetnicima vizionarima, navodnim anticipatorima budućnosti.

Avangardna umetnost i grupa umetnika kojoj ste pripadali, okupljena oko galerije SKC-a sedamdesetih godina 20. veka, decenijama nije imala razumevanje ovdašnje javnosti. Osećate li da je ta nepravda ispravljena?

Delimično. Ali, sve je to kasno. Verujte mi, ravnodušan sam. Možete da mi date nagradu kakvu hoćete, možete da me zaspete novcem koliko hoćete, ali to je jedna vrsta istinske ravnodušnosti. Kad sam bio mlad, kad sam imao entuzijazam, kada su moje kolege dobijale ateljee, stipendije, mi nismo dobili baš ništa. Ja sam dobio atelje posle 30 godina, dok je moja generacija dobijala posle godinu, dve. Ako me pitate zašto je recepcija onoga što smo stvarali bila toliko negativna, reći ću vam da ona zapravo nikada nije ni iskazana u otvorenoj formi. Nikada taj negativan odnos prema nama nije bio javan, niti eksplicitan. Bio je  ignorantski. I to je najbolje sredstvo. Prećutati, ne obraćati pažnju.

Umetnici sa kojima ste sedamdesetih godina radili, kao što su Marina Abramović, Braco Dimitrijević, istoričarka umetnosti Dunja Blažević, bili su deca poznatih i moćnih roditelja. Dok Vi, Era Milivojević, Neša Paripović niste. Da li Vam je to smetalo?

Nije. Mi smo bili deca iz „kelnerskog miljea”. Moja majka je držala „Dva ribara”, roditelji Zorana Popovića i Neše Paripovića takođe su držali kafane. Mi smo bili deca sa ulice, dok je majka Marine Abramović bila na položaju ravnom današnjem ministru kulture.

Kao mladić sam dosta putovao, učio jezike, ali moje destinacije nisu bile Luvr i ostali svetski muzeji. Ja sam išao da vidim šta rade klinci čije su vibracije slične mojima, a žive negde u Londonu. A onda se vratim u Beograd, na akademiju, i suočim se sa činjenicom da čovek koji treba da bude od autoriteta, da vam kao profesor bude primer – nema pojma. Profesori su bili neprijatno skromnog obrazovanja i neprijatno skromnog talenta. Nisu znali šta se aktuelno u Evropi događa. Njihov maksimum je bio Bijenale grafike u Ljubljani. I ti kad si mlad, misliš, ’šta ti je čoveče, pa ja sam to video, pa ja znam deset puta bolje od tebe’.

A profesori su nam govorili ’pa da, vi ste lenji, vi ste beogradska dečurlija, nema u vama krvi. Jeste da ste pametni, da govorite jezike, ali u vama nema potencijala’.

Akademija je po definiciji akademizam. Ona se ni danas nije modernizovala.

Da parafraziram naziv Vašeg rada pitanjem ko danas profitira od umetnosti?

Ovde niko. Mada smo se često šalili da najviše profitiraju stakloresci. Sve što treba da prodate, vi morate da uramite. Profitiraju oni koji su u neposrednom tehničkom okruženju.

Da li profitiraju istoričari umetnosti?

Možda pojedini mangupi, i to oni stariji, namazani svinjskom mašću po glavi. Ne puterom. Do putera nisu ni stigli. Ovi mlađi su čestiti.

Vi ste jedan od retkih koji tvrdi da ovde postoji umetničko tržište.

Ovde ne sme da se kaže da nema umetničkog tržišta. To je jedna dosta laka rečenica koja se često izgovara. Ima tržišta. Ono je ružno i tužno, ali ga ima. Unutar tog tržišta profitira kič. I to u onoj najeksplicitnijoj formi. Postoji desetak veličina, kičeri do bola koji zgrću novac.

U bivšoj Jugoslaviji kič je imao međurepubličku prohodnost. Kičeri su harali od Triglava do Đevđelije, verujte mi. To se u manjoj meri dešava i danas. To je kao kad kažete da krimosi ne poznaju nacionalne granice. Tako je i sa kičem. Nije Srbija tu izuzetak. Srbija je izuzetak po tome što nema volje, bar koliko može, da učestvuje na međunarodnoj sceni.

Stručnjaci Bobura otkupili su Vam devet radova. Za koji su period bili zainteresovani?

Za radove iz sedamdesetih godina. Kada sam ih pitao zašto otkupljuju te rane radove, rekli su mi da su poslednji put otkupili neki Lubardin rad. Govorimo o našim umetnicima koji nemaju francuski pasoš. Rekli su da imaju, istorijski gledano, veliki prazan prostor i zato ne kupuju nove radove. Svi se koncentrišu na te sedamdesete. Tako je bilo i u Japanu. Kod kustosa ima nekog antikvarnog mentaliteta. Ta istorijska distanca kao da daje neku relevantnost radu. Jedini koji nisu pratili vremenske linije, bili su Rene Blok i pokojni Harald Zeman.

Ko je iz domaće istorije umetnosti po Vama precenjen?

Nedavno sam dobio nagradu „Sava Šumanović” i onda je priređena izložba u Šidu kao neka vrsta omaža.

Sava je postao simbol jedne situacije ali nikada nisam imao simpatije prema njegovom slikarstvu. Imao sam razumevanja za njegovu ličnu sudbinu, ali ono što je stvarao nije odgovaralo mom temperamentu. Pre bi to bili Ilija Bosilj, Petar Dobrović, Sava Sekulović.

Šumanović je postao ikona iz mnogih razloga. Posle Drugog svetskog rata nije bilo interesovanja za njegovo slikarstvo, ali kada su se uključile te nacionalne reference, i ta njegova tragedija, pa tranzicija, pa lovatori, napravio se mit i sada bi trebalo da prođe malo vremena da se cela ta priča malo ohladi.

Žene umetnice mi se sviđaju. Olga Jevrić, Milena Barili, Nadežda Petrović, Katarina Ivanović... Na koncu i Marina Abramović, ali ona je davno otišla. To su bile sjajne umetnice. Ja ne znam koliko je Olga Jevrić ovde cenjena. Da li se van stručnih krugova zna za nju?

Da li i dalje stojite na stanovištu da književnici ne bi trebalo da pišu o umetnosti?

Književnici nemaju pojma o umetnosti. Kad pogledate kroz istoriju, vrlo ugledni, daroviti književnici, koje veoma cenim, o umetnosti su pisali budalaštine. Da ne pominjem današnje akademike koji pišu o umetnosti. Bodler i Apoliner su dobro pisali o umetnosti. A danas, svaka šuša se poziva na Bodlera i Apolinera. To je tako svuda u svetu. Kad neki književnik piše za neku monografiju, to su dozlaboga opšta mesta.

Ja se sećam Kišovih tekstova. Ono što je on u književnosti odbacivao kao najgori šund, to je glorifikovao u umetnosti.

Šta je najveći problem naše umetničke scene?

Nedostatak novca, putovanja, odsustvo strane umetnosti ovde, poređenje sa svetom. Šta ostaje mladom čoveku? Da dođe da vidi neku šlampavu izložbu koju ovde glorifikuju neki instituti. Nikada nismo imali strane kolekcije savremene umetnosti. Sve okolne zemlje imaju međunarodne kolekcije, da mogu lokalne veličine i lokalni pajaci da se uporede sa njima.

A ovde kad spomeneš međunarodnu kolekciju, to nekima zvuči kao da je sam pakao prisutan.