Хаотични Пакистан

Убиство Беназир Буто је мрачан знак на почетку 2008. За Пакистан, подривен клановским доживљавањем политике и политичких партија, убиство је још једна илузија мање у евентуалном стремљењу земље да замени диктатуру демократијом. За пакистански народ, прожет идејом о припадности исламу, насилна смрт образоване и проминентне муслиманке може бити само симбол трагике, произишле из апсурда раскола унутар исте муслиманске вере. А за генерала Мушарафа, шефа државе који је војничку униформу скинуо привремено, натеран да своју власт војног пучисте легитимизује учешћем на једним регуларним изборима, атентат је опомена да је режим армије растуће немоћан пред екстремистима. Вероватно, због тога што су екстремисти утицајни и у пакистанској армији.

Конзилијум за спољно одржавање тог и таквог, у сваком случају прилично конфузног Пакистана, обрео се сада у беспућу. Америка као да не зна с ког краја поново да почне.

Из САД, у Мушарафа је инвестирано десет милијарди долара, углавном уз процену Вашингтона да ће генералов Пакистан бити стуб победе НАТО у авганистанском рату. Две ствари су очекиване од Исламабада. Једна, која се тицала Ал Каиде и талибана, са упориштима код паштунских саплеменика у Пакистану, да генералов режим пресече врпцу виталности тог отпора. Друга – да се учини безбедном пакистанска "бомба". Арсенал од најмање осамдесет, а можда и више нуклеарних бојевих глава. Чини се да је он опасно надохват руку Ал Каиде и "исламиста".

Метеж после убиства Беназир Буто потхрањује страх посматрача да је "Бушова политика доживела слом". То јест, да је прво изгубљено а друго под ризиком.

Централна фигура афере је Мушараф. Штампа, која догађај посматра изблиза, слаже се у закључку да генерал није извршио први, а да после убиства, има места сумњи да није у стању да осигура и други задатак. Да заштити "браву" под којом је нуклеарно оружје. Може ли армија, чији екстремни елементи симпатишу ствар Ал Каиде и талибана, да буде гарант такве заштите? И, с ким се у таквој армији може сарађивати а с ким не, уколико би САД одлучиле да на неки начин преузму, и евентуално уклоне оружје?

Мало "са стране", изгледа да се о томе већ увелико размишља, а Америка је у контакту и с Русијом. Филм се одмотава на рубу њеног безбедносног појаса.

Чиме је Мушараф, као пакистански политички материјал, тако нагло дотрајао? Шеф режима у Пакистану је жртва капитулантства, израженог кроз пактирање власти с милитантима, тврде генералови критичари. Мисле на Мушарафов споразум о прекиду ватре (пре две године, у Северном Вазиристану), у корист варљивог примирја, праћеног повећаним бројем талибанских напада на другој страни границе, у Авганистану.

Стручњаци кажу – "мир је Пакистану донео предах, али му није решио проблем". Ал Каида и талибани искористили су примирје боље него Мушараф, проширивши организацију још и пакистанским групама. Дезинтегрисана у растресит поредак (2002), мрежа од безброј ћелија израсла је у "продужетак Ал Каиде" за Пакистан.

Прикупљени обавештајни материјал мотивише зебњу САД да ће политички профит атентата наплатити Ал Каида и Бин Ладен. После убиства Беназир Буто ратни приоритети жилавог непријатеља могли би бити другачији. Могло би се догодити да Ал Каида, подреди авганистанско бојиште важности Пакистана. Он је, са 160 милиона становника друга по многољудности муслиманска држава, и права награда, уколико се продуби кошмар унутрашњих прилика.