Исаку Њутну пао манго на главу

Да ли је надалеко чувена енглеска јабука Исака Њутна била, у ствари, индијски манго? Мало кога ћете ко је једино похађао основну школу убедити да славном енглеском физичару и математичару није пала јабука на главу, а он у том трену осмислио закон гравитације. Како ли бисте се тек провели да покушате да уверите, чак и учене људе, да је то била нека друга воћка? Ни за прву згоду, пишу у занимљивом штиву Мери и Џон Грибин "Стварање будућности – научници који су променили свет" (у издању "Лагуне" из Београда), не постоји опипљив доказ; напротив ненадмашни мислилац је "посматрао јабуку како пада с дрвета и, што је једнако важно, видео је месец на небу изнад јабуковог дрвета".

Друга ће, нема сумње, узбуркати научничке духове, јер се позива на мало познату математичко-астрономску школу из Керале, на југозападу Индије, у којој су – према тумачењу др Џорџа Гевергесеа Џосефа са Универзитета Манчестер – око 1350. године смишљени бескрајни низови у рачунању (calculus настао од латинског рачунања камичцима), један од темељаца савремене математике. (Један од примера бескрајног низа је: 1 + ½ + ¼ и тако у бескрај).

Два и по столећа пре прослављеног Исака Њутна изведени су, можемо рећи, припремни радови! У поједностављеном смислу, он је осмислио математички поступак који обухвата и диференцијални и интегрални рачун.

Језуитска веза

Џорџ Гевергесе Џосеф у својој књизи "Паунова перјаница: неевропски корени математике" (издавач ""Принстон прес") наводи да су кералске рачунџије израчувалае вредност броја "пи" (3,14 и тако редом) најпре до девете и десете, а касније до седамнаесте децимале.

И за једно и друго, сматра он, има јаких посредних потврда у изјавама јеузитских мисионара из 15. столећа, којима је новооткривено знање пренето. На тај начин је, вероватно, стигло и до самог Исака Њутна. Манчстерски истраживач је то открио трагајући за непознатим индијским списима за треће издање поменутог рукописа. Почеци савремене математике се уобичајено приписују Европљанима, наглашава Џорџ Гевергесе Џосеф, а остварења из средњевековне Индије, од 14. до 16. века, ниподаштавају се или заборављају, што не умањује сјај постигнућа Исака Њутна на измаку 17. столећа – нарочито алгоритма за свој рачун.

Али друга имена из кералске школе, особито Мадхава и Нилаканта, стоје раме уз раме са енглеским великаном зато што су открили главне чиниоце истог рачуна – бесконачне низове.

На то су утицали многи поводи, а превасходни је тај што су учене мисли из неевропског света занемариване – што је наслеђе европскох колонијализма и потоњих збивања. У исто време мало ко је знао језик једног краја Индије (малајалам), на којем су написани изворни текстови. Из недокучивих разлога мерила у преношењу сазнања са Истока на Запад била су строжа него у обратном смеру.

Данас је готово незамисливо да су се западњаци пет векова одрицали сазнања и књига из Индије и исламског света, а тек да су потпуно запоставили шта су све језуити сакупили и донели. Познато је да су проповедници хришћанства имали ваљано математичко знање и да су били упућени у језике подручја у којима су боравили. И што је најбитније: имали су подршку папе Гргура XIII који је успоставио одбор за осавремењивање јулијанског календара. А у том ученом братству био је немачки језуита и математичар Клавијус који је у више наврата тражио објашњења како су их народи у осталим деловима света састављали.

Бесконачно мало

Кералска школа је, нема спора, у том погледу предњачила.

Слично томе, у то време је расла потражња за морепловачким вештинама, неопходним у усмеравању бродова ка мало познатим и непознатим пределима, због чега су математичарима упићеним у астрономију нуђене богате награде. У Европи су, напросто, опседали језуите, а кералски метаматичари су важили за веома вичне у овим прорачунима.

Учени Арјабата је још 490. године (anno domini), један од најчувенијих индијских астронома и математичара, обелоданио да Месец и планете одражавају сунчеву светлост, а да ова небеска тела обилазе око наше звезде по путањама у облику издужене кружнице (елиптичне). Користећи појам бесконачно малог (инфинитезимални) представљао је астрономске непознанице у виду основних диференцијалних једначина.

Историја рачуна (рачунање) сеже у далеку прошлост, први трагови нађени су на староегипатском папирусу из 1800. године пре Христа с покушајима израчунавања запремине пирамиде.

Исак Њутн је рођен на Божић 1642. године, толико сићушан да нико није веровао да ће преживети (сам је доцније написао да је могао да стане у омању шерпу). Нико није одгонетнуо зашто је своја достигнућа држао у тајности, иако није необично зато што је био тајновита личност. После објављивања једне од наијбољих научних књига икада написаних ("Математички принципи природне филозофије"), посветио се изучавању алхемије. Када је одрастао стекао је навику да се свађа са својим познаницима, посебно научницима, а најжустрије са земљаком Робертом Хуком и Готфридом Вилхелмом Лајбницом из Немачке, према појединим налазима Лужичким Србином, a у поводу првенства у измишљању инфинитезималног рачуна.