Гаражни посао

Баба нам се запослила! Пре подне је, као и последњих 40 година, пензионерка – иде по здраву храну на Каленић пијацу, шета с дружбеницом дуж Дунавског кеја, у соби на поду разгибава се тибетанским вежбама... – а по подне куца тужбе за знамениту адвокатску канцеларију. Инвестирала уштеђевину у основна средства: пазарила лаптоп и ласерски штампач! Клинци је прозвали Турбо баба! „Нека сам и турбо, сине, пола еврића по страни није за бацање. Очи ме још добро служе, прстима прија гимнастика, а вијуге се развијају, нема шансе да закрече као прија-Надичине. Тако млада, тек ухватила седамдесету, а ко биљка! Гледа у тачку! Ако Београђани наставе и на јесен овако да се суде, као што мој шеф предвиђа, биће пара и за бању, и за керамичко зубало, а обновићу и унуцима зимску гардеробу...”

Као да ми је мајка звекнула шамар. Опустио сам се. Радим само на три посла! А жена свега на два! Зараду једва растегнемо до следећег првог. Уместо да тражимо још који послић, ми се недељом увече пренемажемо пред ТВ-ом. Сређујемо утиске! Губимо време! Откад смо ступили у брак, као да смо се венчали – са кризом. Више од двадесет година она нас тера да шљакамо неколико ствари истовремено. Пошто смо се у грађанским протестима деведесетих изборили да се више не ратује и руши – преживели смо уз редован рад препродајући девизе, цигарете, бензин... – него да се ствара нова вредност, прилика нам се најзад пружила, а ми се опустили! Помислили: пала диктатура, стигла демократија – не мора више да се муља. И престали да тргујемо на улици.

„Немој више да ваљаш којекакву робу, правиш новогодишње честитке и масираш врачарске даме! Нећу ни ја да се понижавам дајући приватне часове понављачима и радећи у пљескарници! Доста је било! Сад ћемо, како и доликује европском свету, моћи да живимо од моје професуре, а ти ћеш лепо да пишеш, приче ће се објављивати, читати, хонорисати...”, ложила ме је супруга у победоносним ноћима. Нашла мене, хепо коцкицу: кад се помене хонорар, горим тренутно и без пепела.

Крчкајући се на пламену револуционарних илузија поверовали смо да женин демократски сан може постати стварност. Изашли из шверцерског круга! Прешли се начисто! Наше место појеле су уличне „ајкуле” које данас, неколико година после Петог октобра, станују у кућеринама с базеном. Покуповали „за џ” некадашња друштвена предузећа. Газдују! Били гоље, а постали капиталисти!

У мени је прокључало. Изгурао сам „југића” из гараже. Упаркирао га уместо контејнера на тротоару. Контејнер пустио низбрдо. Замену неће нико да примети: лимени четвороточкаши много личе. Треба ми гаража: у гаражи може да се започне добар бизнис. Па и Бил Гејтс је тако кренуо. Имам простор, жељу, план, мотив. Треба само радити, радити, радити... Али шта?

Прелиставам огласе. Шишање траве за 500 динџи по ару не долази у обзир. Алергичан сам на амброзију, а престоница је пуна корова. Чекање у редовима за пасош и визу нешто је боље, хиљадарка за једну зору – како кад ноћу ринтачим за платицу! Терапијски разговори са еротском масажом су одлични – три дебеле хиљаде! – међутим, изгубио сам клијентелу. Врачарске даме сад масира Ђоле Нос. Преузео ми тезгу! Бацам огласе. Морам да покренем гаражни посао. За недељу вече, моје једино слободно време...

Окупио сам младе музичаре. Основао гаражни бенд. За своју душу грувамо џез, блуз и нешто рокенрола, а за ширу публику и „комерцијалне” наступе увежбали смо неку уби боже поп љигу и тугаљиве народњаке – тај репертоар пролази код новопечених скоројевића који немају слуха, а пуни су пара. Само зину, као да им се печено пиле заглавило у устима, дигну руке и машу новчаницама показујући колико су богати и моћни. Онда „шушкама” запуше саксофон, некад их заглаве у врат виолине или гитаре, мада ја највише волим кад ми – пошто их нађем „у жицу” – залепе сто евра на чело. „Мозак” и треба да се плати.

Дарко Калезић