Поглед са балкона

Историчар Станоје Бојанин (1968) аутор је књиге "Забаве и светковине у средњовековној Србији" (Историјски институт и Службени гласник, 2005) која је резултат његовог магистарског рада одбрањеног на катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Бојанин, добитник награде "Радован Самарџић" за најбољи дипломски рад (1995), управо је завршио докторску дисертацију под називом "Народна култура Срба у позном средњем веку". У односу на претходну тему забаве и светковине, најновије истраживање односи се на шири појам народне културе која се разуме као пучка, а не национална, која се разликује од писане, елитне, односно црквене, културе оног времена. Најшире дефинисано, народна култура била би скуп заједничких вредности и симбола који су отелотворени у предметима и свакодневним активностима у вези са празницима. Народна култура се односи на онај део популације који је економски потчињен и културно и образовно зависан и има обележје локалног и незваничног.

– У средњем веку култура елите била  је званична. Црквена, клерикална култура, стоји насупрот лаичкој култури и лаичкој религиозности. Црквена елита била је доминантна, јер је репрезентовала писану културу. Она је постављала одређена правила понашања и покушавала да народну културу укалупи у своје црквене каноне. у Европи је око средине 16. века приметан процес одвајања световне елите од ширих друштвених слојева, тзв. повлачење на "балкон". Она празнике не прославља заједно са пуком по трговима и улицама, већ се повлачи у своје палате, али је истовремено задржала одређене моделе народне светковине. На пример, преузела је плес и прилагодила свом окружењу и систему вредности. Порекло валцера је у народној култури.

Народ је присвајао културна добра и вредности које је нудила писана и званична култура, али их је често прилагођавао и придавао им је другачија значења – каже Станоје Бојанин.

Уклети плесачи

Свака култура дефинише просторне и временске координате свог бивствовања, у смислу постојања дневних, седмичних, сезонских ритмова у смислу разграничења профаног, светог, приватног и јавног простора.

У средњем веку, све оно што се односило на културне садржаје и комуникацију догађало се углавном током дана. Увече су се сви затварали у своје куће, није била пожељна ни најосновнија међусуседска комуникација, као што је позајмица хране, посуђа или ватре са огњишта. Јер, ноћ је била време када владају зле силе. У том погледу, елита и народ могли су да деле слична веровања.

Станоје Бојанин истиче да је у односу народне и клерикалне културе веома важан елемент простора. Док је простор села и његов атар повезивао појединце по хоризонталном принципу, парохија је била та која је повезивала људе по друштвеној вертикали, а свештеник је требало да буде преносилац културних модела. Основни друштвени центар локалне заједнице била је црква, њен свети простор. Сем литургије у њој се састајао савет села или се организовало суђење.  Друштвена функција сеоске цркве поклапала се са њеном сегментацијом светог простора. Пошто је олтар најсветији, а двориште или порта најмање свети, у првим редовима обично су стајали богатији мушкарци, а жене су из задњих редова пратиле збивања, или су стајале изван, уколико је црква била мала, о чему нам говори немачки путописац Стефан Герлах у 16. веку. Тако је култура лаика интерпретирала свети простор у складу са економским, друштвеним, старосним и родним разликама. Разни облици телесног и лаичког празновања каткад су се одвијали у самом простору цркве, иако представницима духовне елите то није било по вољи.

–У Европи је настала прича о уклетим плесачима који су прекорачили границе светог простора и времена, јер су плесали око цркве на хришћанске празнике. Група младића и девојака из немачког града Келбика играла је коло и певала у порти цркве о божићњим празницима. Пошто су на тај начин ометали чин свете литургије, изазвали су гнев парохијског свештеника који је на њих бацио клетву, те су плесачи били осуђени да непрестано плешу целу наредну годину. Плес, поготово мешовити, био је у црквеним круговима Европе до те мере прокажен, те су се стално понављале познате речи светог Аугустина: "Боље недељом и радити него плесати."

Презир Цркве

– У сваком случају, у друштву у којем је преовладавала идеја греха и спасења, клетва вечног проклетства могла је бити моћно оружје у рукама Цркве, док је народна култура многе елементе црквених обреда "користила" на исти начин као и оне друге, од званичне Цркве сматране за магијске – каже Станоје Бојанин.

Народна култура средњег века у Србији била је у вези са главним хришћанским празницима који постоје у целој хришћанској Европи. Обичаји су углавном слични, шеме исте.  Карневал је, на пример, био раширен у Европи крајем средњега века, и касније опстаје у локалним срединама. Начини преодевања у одећу супротног пола, маскирања прилагођавају се локалној средини. На Балкану су се користили доступни "реквизити", као на пример животињске коже. Паљење бадњака за божићне празнике је такође европски обичај који је био раширен у средњем веку.

– С обзиром на то да се народна култура није ослањала на писана сведочанства, сви подаци о њој потичу од посредника, представника писане културе. У нашим изворима из средњег века углавном нема детаљнијих описа обичаја. У Европи и Србији јављају се тек касније, у доба романтизма, када се народна култура повезује са националном. Култура клерикалне елите није у народној култури видела никакву врсту инспирације. Она ју је презирала. Гозбе, опијање, плес, маскирање нападани су од цркве као пагански, нехришћански или јеретички, што може да заведе да је народна култура била паганска. Док Црква у коледама види пагански празник и обичаје, исламски писци их сматрају за хришћанске, јер их прослављају хришћани. О паганизму на југоистоку Европе у позном средњем веку смешно је говорити! Можда идеолошки, али на практичном плану, "телесна" забава није паганска забава. У Европи је временом, под утицајем реформације и контрареформације, народна култура све више притискана и поражавана. Међутим, на Балкану црква није имала савезника у држави, јер је држава припадала исламској религији. Тако је црквена елита добила конкурента у другој религији па је њена моћ утицаја на народну културу знатно ослабљена, што је довело да  интензитет размене утицаја постане обрнут. У много случајева некада нападани облици лаичке религиозности постали су ако не опште, онда бар прећутно прихваћени од Цркве.