Власт и опозиција на истом задатку

Гласање за измене Закона о информисању показало је да власт и опозиција не морају обавезно бити супротстављене стране. Догодило се да СПС „изневери” владајућу коалицију која је измене предложила и не гласа за закон, а да ЛДП као опозициона странка – гласа за измене закона. На страну то што се сигурно ниједној странци не свиђа да медији пишу лоше о њој, неке странке и појединци су остали доследни својим ставовима из деведесетих година и нису прихватили измене. Новина је то да су они били и из редова владајуће гарнитуре и опозиције.

У Србији се деведесетих година уврежило мишљење да опозиција увек и по сваку цену треба да буде опонент властима. Владимир Вулетић, социолог, каже да је глупо рећи да је задатак опозиције да критикује власт. „И опозиција и власт треба да се боре за добро грађана. Због трвења смо дошли дотле да се ништа не заврши. Власт и опозиција морају да се слажу око темељних ствари да би се одржао континуитет, јер земља без континуитета не може да опстане. Када власт осмисли нешто добро, као на пример улагање у образовање, а опозиција је нападне то је бесмислено. Јер, ефекти тога улагања ће се видети за десет година и то ће наследити опозиција а требало би и да настави у том смеру.”

Вулетић каже да обичан човек није ни схватио шта је то спорно у Закону о информисању, мада је евидентно да спорних ствари има. „Јасно је да ово није била критика ради критике, била је конструктивна. Закон је штетан по медије, много је енергије утрошено, причало се и да се љуља влада. Закон одговара свима на власти, то смо имали и деведесетих година. Али, сећамо се и да када су нови људи дошли на власт да је требало пет година да се промени Закон о универзитету.”

Ни Миодраг Радојевић, истраживач сарадник Института за политичке студије, не се слаже са старом дефиницијом опозиције већ каже да она треба да буде коректор и кочница власти. „Не треба сваки пут да се супротставља, већ с влашћу треба да ради у циљу јавног интереса. Јасно је да се једна страна бори да остане на власти а друга да је освоји и у развијеним демократијама тај сукоб се одвија по одређеним стандардима. Опозиција треба да делује у складу са уставом, али према њој се не сме насилно поступати. Прошли смо ужасно раздобље нарцисоидног парламентарног живота, али сада смо ваљда у здравијој фази.”

(/slika2)Бранко Радун, политички аналитичар, такође каже да опозиција не треба увек да буде опонент власти. „Национални консензус мора постојати око Косова, ЕУ, спољне политике… Када је нешто мање важно ту се ствара консензус и то је трговина. Закон о информисању је битан, поделио је јавност а новинарска удружења су била против. Закон је ригидан и долази од владе која се дичи европским епитетима. Може се рећи да око њега постоји консензус политичара и тајкуна да се контролише медијски простор. Али, десило се да СПС, који је оптуживан у прошлости да гуши медијске слободе, није гласао за њега а ЛДП јесте и тако је ускочио у воз владајуће већине.”

Вулетић мисли да ЛДП неће бити „кажњен” на изборима зато што је гласао за измене Закона о информисању. „ЛДП би се тешко могао назвати опозицијом јер се у најважнијим стварима слаже с влашћу. Има добру позицију, сада је то међупозиција и не мора увек да буде уз власт. Ако ради доследно то је у реду и то се препознаје. На крају стално има закона за које гласају и власт и опозиција. Ово је био преседан јер за овај закон нису гласали неки из власти а јесу из опозиције. Политичка сцена ће бити квалитетнија када се буде гласало по опредељењу а не по партијској припадности. Може се очекивати да више неће бити само војничке дисциплине при гласању него да ће посланици размишљати.”

(/slika3)Ни Радојевић не мисли да ће ЛДП имати проблема јер њихово бирачко тело инклинира ДС-у. „Они су врло вешто објаснили бирачком телу зашто су гласали за измене. Проблеми опозиције су много већи од изгласавања неког закона који предлаже владајућа већина а то су њена некохерентност и борба за лидерску позицију. Зато она пуца по више шавова.”

Радун каже да то што опозиција гласа за неки закон не мора да буде лоше. „Али, ЛДП је ускочио место СПС-а, а и сам закон је проблематичан. То ће схватити њихови гласачи, али ако избори не буду за годину дана то ће се заборавити. То пре може негативно да утиче на саму странку јер може да изазове унутрашња трвења. Тако могу да се изгубе људи који подржавају странку, пре него што ће изгубити гласове. А губљење подршке утицајних људи је горе од губљења гласова. Овде је реч о заокрету од идеолошке до прагматичне приче. Кренули су од бескомпромисне критике власти а дошли до нечега од чега мора да се живи.”