Служити науци чисто

Никога у савременом свету, па и у Србији, не треба уверавати у огромни значај науке за успешно функционисање и развој друштва. Али то је опште место модерне мисли о друштву. Наука ће имати ту улогу уколико остварује сазнајне резултате, а то значи колико и како се научници баве својим послом.

Какво је у том погледу стање науке у Србији? Познато је да издвајања из буџета за науку нису довољна и да је самим тим материјална основа научног рада незадовољавајућа. Али и у таквим условима српска наука, чињеница је, постиже у националним и међународним оквирима признате резултате. Томе је свакако допринео строжи критеријум вредновања научноистраживачких радова на реализацији одобрених пројекта. Одлучно је одбачен систем плаћања научних звања без објављивања радова, систем који је у самоуправљању омогућавао научну каријеру без радова, а самим ти и без евалуације.

Да ли је актуелни систем вредновања научног рада и научноистраживачких пројекта рационалан и правичан? Прихваћен је углавном у научној заједници, али има и критичара. Шта је њихов аргумент?

Чудна збрка око критеријума вредновања научноистраживачког рада влада међу неким српским научницима. На једној страни се траже строги, међународни критеријуми вредновања радова научника, а на другој се одбацују квантитативна мерила објављених радова. Они који критикују број објављених радова још мање су спремни да се подвргну међународном вредновању научних пројекта и научних радова.

Колега из једног института често ми понавља причу како њихов виши научни сарадник подноси жалбе директору због ниске плате. Зашто? Он одсуствује по неколико месеци из института и објави један рад са пројекта у току године. Сви знају да би имао већу плату ако би прионуо на истраживање, зна то и тај колега, али ништа не чини да допринесе реализацији пројекта, а самим тим и својим примањима. Па зашто се не бави истраживањем и не пише стручне радове? Зар он хоће да се материјално вреднује на исти начин рад колеге који објави пет радова у референтним часописима са његовим једним радом? Да – одговара ми колега. Значи да се вратимо у модификовани самоуправни систем. Нипошто. МНТ је од 2006. на прави начин почео да вреднује индивидуални истраживачки рад научника као и вредност научних пројеката.

Актери одговорне научне политике морају да контролишу уложена средства у науку, а то је могућно једино путем евалуације резултата индивидуалних истраживања и реализације циљева пројеката. Општа тврдња о пресудном значају науке за укупан развој друштва добија потврду тек предлагањем, одобравањем и реализацијом пројеката и то за краћи временски период. Како наука може да допринесе унапређивању знања о друштву, човеку, култури, природи, технологији ако не постоји динамика рада на пројектима и предан научноистраживачки рад. Ко хоће да буде у науци, мора, како је то тачно запазио Макс Вебер, да јој „служи чисто и до краја”. А ко хоће да убира плодове научних звања без рада на пројектима, има друге институције за избор.

Време националних признања резултата научног рада је прошло. Потребна је и међународна валоризација. На то се мора пристати. Како?

Систем вредновања појединачних резултата научника инструментом квантитативних показатеља показао се исправним. Не види се, бар за сада, адекватније мерило од броја објављених радова и цитираности. Међутим, давање огромне бодовне предности радовима на SCI листи у поступку категоризације не би смело да потисне значај објављених радова на домаћим листама. Нема логике да се један рад на овој листи вреднује као сви остали у другим референтним часописима. Оваквим фаворизовањем није довољно заштићен онај део науке који се бави истраживањем националнокултуролошких проблема. На исти начин, потребна је већа брига научне политике за идентитетске пројекте, оне који нису међународно упоредиви као природне, технолошке, медицинске науке. Ова брига доносилаца одлука у науци посебно мора да води рачуна о разлици између вредновања научносазнајног доприноса и практичне примена добијених резултата.

Са становишта успешног развоја друштва остаје питање присуства научника у јавности. Има ли општа јавност неку корист од њиховог знања или само ужа струка?

Социолог, научни саветник