Опет труле јабуке

Универзитете у Србији одавно је напала универзитетска мафија. Нису то само они професори који продајом испита поткрадају породичне буџете или натурањем својих уџбеника краду студентима џепарац. Ради се о много озбиљнијој појави. На сваком факултету постоје, да их тако назовемо, џепови универзитетске мафије, добро повезане групице наставника којима универзитет служи за материјално богаћење, али исто тако и за купопродају научних титула и наставничких звања.

Након отварања афере на крагујевачком Правном факултету, на истом овом месту у „Политици” објавио сам коментар под називом „Труле јабуке”. Труле јабуке је доктрина којом се објашњава како једна друштвена појава, ако се на време не сузбије, може бити штетна за цело друштво, на начин на који једна трула јабука може да поквари пун сепет јабука.

Последњих година, „труле јабуке” су прерасле у добро организоване мафијашке групе које гутају буџетска средства у крупним залогајима. Држава им то омогућава слабом заштитом својих интереса. Уместо да успостави систем строге контроле „бизниса” на факултетима, а факултети уведу строжу контролу рада својих наставника, држава је препустила факултетима да послују и буџетским и ванбуџетским приходима, а факултети су дали на вољу својим наставницима да раде на другим факултетима како хоће и колико хоће. Неки то још називају правом на аутономију.

Замислите ситуацију у којој вам неко плаћа све трошкове вашег стана: амортизацију, струју, воду, телефон, ситне и крупне поправке, а ви од њега тражите чак и аутономију у располагању тим средствима. Држава брине о факултетима (амортизација и одржавање зграда), партиципира у набавци инвентара, плаћа материјалне трошкове (одржавање и грејање), исплаћује надокнаде за плате наставника и осталих запослених. Између државе и факултета постоји невидљиви простор погодан за бујање универзитетске мафије.

Друго, министарство је утврдило грубе оквире у којима се факултети могу бавити својим „бизнисом” (квоте уписа на свим студијима, изнајмљивање простора...). Користећи механизам сукоба интереса, неки државни универзитети су увели контролу хонорарног ангажовања својих наставника. Већина то није учинила тако да наставници појединих факултета крстаре међуфакултетским друмовима и пуне џепове изнајмљивањем својих титула. Најчешће, наплаћују сам потпис на извештајима о положеним испитима, и ништа више.

Факултети се временом претварају у агенције за изнајмљивање титула својих наставника. Али када је трговина изнајмљивања титула постала уносан посао – она се проширила и на купопродају самих титула и звања. Е, то је већ уноснији „бизнис”. Легално стечене докторске и магистарске (мастер) титуле добиле су високу цену на тржишту. Као и друге мафије и ова делује на широком простору бивших југословенских република.

Трагајући за адекватним појмом којим би именовао ову друштвену појаву пре неколико година сам се одлучио за појам ,,универзитетска симонија”, продавање или куповање академских титула и звања. У „Делима апостола” постоји, наиме, парабола о магу Симону, који је апостолима Петру и Јовану понудио новац да му продају „власт да кад (и он) метне руку на кога (да тај) прими Духа светог”. Куповање и продаја црквених звања строго је забрањена активност и по канонском праву.

На нашим универзитетима су прецизирани услови под којима се могу стећи академска звања и наставничке титуле, али нису и услови заштите од симонијских радњи насталих током процеса њиховог стицања. Универзитет је преплављен плагираним научним радовима. Свако би очекивао да су универзитети први предузели мере за заштиту ауторских права својих наставника, а заправо је супротно. Универзитети не чине скоро ништа на заштити интелектуалне својине, како своје, тако и туђе, а пирата дигиталног доба све је више. Велики универзитети су велики пре свега зато што су власници ауторских права својих наставника. Наши универзитети не примењују ни правне, ни неке друге системе заштите интелектуалне својине. Иако постоје посебни софтвери за детекцију плагијаторства, наши факултети их не користе ни када се ради о студентским семинарским и дипломским радовима, а камоли о докторатима.

Оне „труле јабуке” с почетка приче код нас су баш добро родиле!

професор социологијe, Педагошки факултет у Сомбору