Неооптимизам

Оптимизам је, веровали или не, статистички мерљива категорија и рачунања кажу да смо, закључно са последњим даном минуле године, безмало стали на праг еуфорије?! Не верујете? То је зато што још робујете оном превазиђеном и небаждареном стању свести које смо доскоро, наивно, називали оптимизмом и који би умногоме оповргао збир своје осавремењене верзије. Јер, досад се осећања људи нису изражавала количником и графиконом, али то је било досад... Елем, горепоменута света статистика недвосмислено каже: прошле године је рођено десет одсто више деце неголи претпрошле године. Опао је проценат самоубистава. Порастао је проценат кредитног задуживања грађана. Током хистеричне предновогодишње куповине трошило се као да је грех пренети у наредну годину нешто пара... Из свега поменутог произилази једини логичан закључак: да, ушли смо у фазу новог, илити евроинтегративним језиком говорећи, неооптимизма. Заправо, пре смо зашли неголи ушли, јер ова прва одредница прецизније дефинише све то: зашли и тумарамо, несвесни да нам је свакодневица сва саткана од – оптимизма.

Скептици и шизматици од те неосреће би на наведене податке реплицирали бабским аргументима типа: јесте, родило се више деце, јер је општепознато да је секс забава за сиротињу. Тачно, опао је проценат самоубистава, али зато што људи у агонији више немају ни снаге ни воље да пресуде себи. Становништво улази у вишедеценијске кредите јер је апсолутно сигурно да неће доживети да их исплати и нада се да ће се неким чудом отплатити сами. Трошило се као за опкладу, јер је то одавно доказан начин за кратак бег из психоза и депресије... Ма, наклапали би они до судњега дана само да им пуста уста не затварају јасни показатељи општенародне среће.

Шалу на страну, ствари се јесу помериле са мртве тачке, једино је још нејасно у ком су правцу кренуле?! Корак напред не мора обавезно да значи бољитак. Пред провалијом је, кажу, боље укопати се у месту... Мада, опет понављам, ако статистика заповеда оптимизам ко смо ми да чињенично стање прихватамо другачије. Она је топуз у рукама моћника и они тврде да нам је боље. Добро, ево боље нам је! Нада умире последња. Чујем прозивају је да је следећа на реду...

Заправо, мене мучи једноставна дилема: уколико је платежна моћ грађана нешто већа у односу на минуле године, да ли је то реалан и круцијални разлог за оптимизам?! Зар он није вера у извесну и светлу будућност?! Уколико јесте, можемо ли, тачније, смемо ли говорити о утемељеном оптимизму међу људима, које све друго изузев статистике нагони да живе дан за дан. Да се воде инстинктом ловца. Да живе у сећањима, јер су им само она неповредива. Речју, има ли држава, чија је географија променљивија од историје, снаге да се праћака по плићаку оптимизма?!

Има! Мора да има, ништа јој друго не преостаје. Што велики Никола Пашић каза: "Спаса нам нема, пропасти не можемо".

Само, ствари ваља назвати правим именом, јер статистички је доказиво и постојање живота после смрти, али... Боља година не значи да је неко учинио некакво добро за овај народ, већ само да је мање гора од претходне.

Не буди то оптимизам, само на кратко потпали жудњу, исту онакву као пред извлачење лота. Нереалну и неутемељену, али људску и живототворну. Ти кратки импулси су нам најјаснији показатељи да се још не дамо, што је сасвим довољно за почетак.

Е, сад, друга је ствар то што смо огрезли у вечите почетке и никако да се докопамо некаквог континуитета, осим у почецима...

Ево, нека за крај остане отворено питање: да ли је оптимиста само неупућени песимиста, или?