Neooptimizam

Optimizam je, verovali ili ne, statistički merljiva kategorija i računanja kažu da smo, zaključno sa poslednjim danom minule godine, bezmalo stali na prag euforije?! Ne verujete? To je zato što još robujete onom prevaziđenom i nebaždarenom stanju svesti koje smo doskoro, naivno, nazivali optimizmom i koji bi umnogome opovrgao zbir svoje osavremenjene verzije. Jer, dosad se osećanja ljudi nisu izražavala količnikom i grafikonom, ali to je bilo dosad... Elem, gorepomenuta sveta statistika nedvosmisleno kaže: prošle godine je rođeno deset odsto više dece negoli pretprošle godine. Opao je procenat samoubistava. Porastao je procenat kreditnog zaduživanja građana. Tokom histerične prednovogodišnje kupovine trošilo se kao da je greh preneti u narednu godinu nešto para... Iz svega pomenutog proizilazi jedini logičan zaključak: da, ušli smo u fazu novog, iliti evrointegrativnim jezikom govoreći, neooptimizma. Zapravo, pre smo zašli negoli ušli, jer ova prva odrednica preciznije definiše sve to: zašli i tumaramo, nesvesni da nam je svakodnevica sva satkana od – optimizma.

Skeptici i šizmatici od te neosreće bi na navedene podatke replicirali babskim argumentima tipa: jeste, rodilo se više dece, jer je opštepoznato da je seks zabava za sirotinju. Tačno, opao je procenat samoubistava, ali zato što ljudi u agoniji više nemaju ni snage ni volje da presude sebi. Stanovništvo ulazi u višedecenijske kredite jer je apsolutno sigurno da neće doživeti da ih isplati i nada se da će se nekim čudom otplatiti sami. Trošilo se kao za opkladu, jer je to odavno dokazan način za kratak beg iz psihoza i depresije... Ma, naklapali bi oni do sudnjega dana samo da im pusta usta ne zatvaraju jasni pokazatelji opštenarodne sreće.

Šalu na stranu, stvari se jesu pomerile sa mrtve tačke, jedino je još nejasno u kom su pravcu krenule?! Korak napred ne mora obavezno da znači boljitak. Pred provalijom je, kažu, bolje ukopati se u mestu... Mada, opet ponavljam, ako statistika zapoveda optimizam ko smo mi da činjenično stanje prihvatamo drugačije. Ona je topuz u rukama moćnika i oni tvrde da nam je bolje. Dobro, evo bolje nam je! Nada umire poslednja. Čujem prozivaju je da je sledeća na redu...

Zapravo, mene muči jednostavna dilema: ukoliko je platežna moć građana nešto veća u odnosu na minule godine, da li je to realan i krucijalni razlog za optimizam?! Zar on nije vera u izvesnu i svetlu budućnost?! Ukoliko jeste, možemo li, tačnije, smemo li govoriti o utemeljenom optimizmu među ljudima, koje sve drugo izuzev statistike nagoni da žive dan za dan. Da se vode instinktom lovca. Da žive u sećanjima, jer su im samo ona nepovrediva. Rečju, ima li država, čija je geografija promenljivija od istorije, snage da se praćaka po plićaku optimizma?!

Ima! Mora da ima, ništa joj drugo ne preostaje. Što veliki Nikola Pašić kaza: "Spasa nam nema, propasti ne možemo".

Samo, stvari valja nazvati pravim imenom, jer statistički je dokazivo i postojanje života posle smrti, ali... Bolja godina ne znači da je neko učinio nekakvo dobro za ovaj narod, već samo da je manje gora od prethodne.

Ne budi to optimizam, samo na kratko potpali žudnju, istu onakvu kao pred izvlačenje lota. Nerealnu i neutemeljenu, ali ljudsku i živototvornu. Ti kratki impulsi su nam najjasniji pokazatelji da se još ne damo, što je sasvim dovoljno za početak.

E, sad, druga je stvar to što smo ogrezli u večite početke i nikako da se dokopamo nekakvog kontinuiteta, osim u počecima...

Evo, neka za kraj ostane otvoreno pitanje: da li je optimista samo neupućeni pesimista, ili?