Лажна бомбa у Ургентном центру

Управа Ургентног центра Клиничког центра Србије примила је јуче око 13.05 часова дојаву о постављеној бомби, али се после полицијске претраге испоставило да је опасност неоснована, саопштила је пи-ар служба ове медицинске установе. Специјалне јединице са псима обученим за откривање експлозива, контрадиверзионе екипе и припадници Жандармерије утврдили су после једночасовне контроле да се експлозивна направа – за коју је непознати глас телефоном тврдио да је постављена у кругу центра – не налази у објектима нити у њиховој околини.

Владимир Ђукић, директор Ургентног центра, наложио је по доласку полиције да пацијенти и особље остану у зградама, али је делимична евакуација посетилаца и пратилаца болесника извршена на одељењима неурологије, неурохирургије и микрохирургије у управној згради, односно у оближњем пријемном објекту.

– Била сам у посети сестри која је недавно оперисана, када нам је обезбеђење рекло да како знамо и умемо што пре напустимо зграду. Питала сам их о чему се ради и да ли ће пацијенти бити безбедни, али нико није хтео да ми одговори. Само су нам саопштили да је посета завршена и да изађемо. Сестре су нас спровеле и биле су веома љубазне и прибране – испричала је Оливера Марковић која се у време дојаве затекла у управној згради.

„Специјалци” су у то време већ прегледали паркинг и пријемно одељење.

– Сви који су могли лако и брзо да се евакуишу то су и урадили. Полиција је завршила преглед и установила да се ради о лажној дојави. Евакуација пацијената у тешком стању или на апаратима за одржавање живота изузетно је компликована, готово немогућа, али је учињено све како би остали безбедни. Неколико хируршких интервенција и третмана најтежих болесника морало је бити настављено упркос претњи – објаснио је Драго Јовановић, пи-ар Клиничког центра.

Анонимне претње Ургентном центру, додао је он, посебно су опасне. У сваком тренутку, истакао је Јовановић, у овој установи налази се барем 60 људи који су директно угрожени будући да објекат не могу лако или уопште да напусте. То се, пре свега, односи на пацијенте чији живот зависи од апарата и терапије, али и на лекаре који уз њих морају бити све време.