Lažna bomba u Urgentnom centru

Uprava Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije primila je juče oko 13.05 časova dojavu o postavljenoj bombi, ali se posle policijske pretrage ispostavilo da je opasnost neosnovana, saopštila je pi-ar služba ove medicinske ustanove. Specijalne jedinice sa psima obučenim za otkrivanje eksploziva, kontradiverzione ekipe i pripadnici Žandarmerije utvrdili su posle jednočasovne kontrole da se eksplozivna naprava – za koju je nepoznati glas telefonom tvrdio da je postavljena u krugu centra – ne nalazi u objektima niti u njihovoj okolini.

Vladimir Đukić, direktor Urgentnog centra, naložio je po dolasku policije da pacijenti i osoblje ostanu u zgradama, ali je delimična evakuacija posetilaca i pratilaca bolesnika izvršena na odeljenjima neurologije, neurohirurgije i mikrohirurgije u upravnoj zgradi, odnosno u obližnjem prijemnom objektu.

– Bila sam u poseti sestri koja je nedavno operisana, kada nam je obezbeđenje reklo da kako znamo i umemo što pre napustimo zgradu. Pitala sam ih o čemu se radi i da li će pacijenti biti bezbedni, ali niko nije hteo da mi odgovori. Samo su nam saopštili da je poseta završena i da izađemo. Sestre su nas sprovele i bile su veoma ljubazne i pribrane – ispričala je Olivera Marković koja se u vreme dojave zatekla u upravnoj zgradi.

„Specijalci” su u to vreme već pregledali parking i prijemno odeljenje.

– Svi koji su mogli lako i brzo da se evakuišu to su i uradili. Policija je završila pregled i ustanovila da se radi o lažnoj dojavi. Evakuacija pacijenata u teškom stanju ili na aparatima za održavanje života izuzetno je komplikovana, gotovo nemoguća, ali je učinjeno sve kako bi ostali bezbedni. Nekoliko hirurških intervencija i tretmana najtežih bolesnika moralo je biti nastavljeno uprkos pretnji – objasnio je Drago Jovanović, pi-ar Kliničkog centra.

Anonimne pretnje Urgentnom centru, dodao je on, posebno su opasne. U svakom trenutku, istakao je Jovanović, u ovoj ustanovi nalazi se barem 60 ljudi koji su direktno ugroženi budući da objekat ne mogu lako ili uopšte da napuste. To se, pre svega, odnosi na pacijente čiji život zavisi od aparata i terapije, ali i na lekare koji uz njih moraju biti sve vreme.