Кајле и сајле

Просечан делинквент у нашем друштву се налази у својеврсном ,,Бермудском троуглу” који чине институције: МУП, центри за социјални рад и судови , односно затвори.Развод родитеља, алкохолизам оца, неприхватање очуха или маћехе, смрт или болест једнoг од родитеља и болећивост, односно преемотивност мајке неки су од фактора који стимулишу понашање преступника. У поремећеним супружничким односима највећу цену плаћају деца која се одају криминалу или злоупотреби психоактивних супстанци.

Просечан делинквент настаје пре свега због незаинтересованих родитеља. Његов или њен отац је на дугогодишњој робији или на привременом раду у иностранству. Ту је и мајка која обично има оправдање за ,,дечје” поступке и тражи грешке код других. Ако је поред тога наш делинквент најмлађе, презаштићено дете, према коме су родитељи били благи и попустљиви у васпитању, шансе за ,,криминалну каријеру” су идеалне. Преступници се, углавном, одлучују за ,,школе криминала” које су ,,степеноване”, почев од КП домова као својеврсне ,,основне” и ,,средње школе” криминала па све до великих затвора као ,,криминалних факултета” са посебним смеровима.

Материјални статус породице се појављује као фактор ризика у две екстремне ситуације. Пре свега, део ромске популације, који живи у крајње нефункционалним социоекономским условима, погодан je за пределинквентно понашање (скитњу, прошење) које лако прераста у криминалне радње. На другој страни су они ,,бесни и обесни” којима су родитељи испуњавали све жеље – слањем новца и давањем великог џепарца. У оба случаја родитељи занемарују децу и немају контролу над њима. Родитељи су углавном раздвојени или оптерећени егзистенцијалним проблемима. Сем тога, као фактор преступничког понашања може бити и беспосличарење које доводи до коцке, превара, фалсификата...

Начин коришћења слободног времена један је од најбитнијих фактора који директно утиче на делинквентно понашање. Оно настаје као последица избегавања школских обавеза и ствара простор за доколицу и бесциљно лутање. Све то доводи до дружења с проблематичним вршњацима, с којима се чини прво кривично дело. Уз све то иде и гајење паса за борбу, тетовирање. Многи од њих имају ,,кајле и сајле” око врата, возе добар ауто и мотор са јаком кубикажом. Немали број је оних који у доколици и из чисте радозналости пробају марихуану и преко ,,лаких дрога” стижу до хероинске и кокаинске зависности. Наркоманска зависност је ,,окидач” за криминалне радње, пре свега имовинског карактера.

Секундарни фактори ризика настају у институцијама кроз које пролазе делинквенти након ,,пуцања” породичног оклопа. Прва институција после породице која реагује на делинквентно понашање је школа. Током школовања уочена су два кризна периода. У основној школи то је обично шести разред, који делинквент најчешће понавља или бива избачен због неоправданих изостанака, сукоба са ђацима и наставницима. Други кризни период је почетком поласка у први разред средње школе, где највећи број проблематичних прекида школовање, уз покушај да се упише у другу школу или да се ванредно школује. Једино они који имају подршку породице успевају да ,,изгурају” средњу школу, и то углавном трећи степен. Врло мали број проблематичних наставља школовање на факултету или на вишој школи.

Избеглички статус породице и тежа интеграција у нову средину може бити узрок делинквентног понашања најмлађих њених чланова. Манифестује се неприхватањем од стране нових школских другова и нераузмевањем наставника. У овим породицама постоји и унутрашња патологија (нпр. алкохолизам очева), а као пратећи фактор у неким избегличким породицама је низак материјални статус и усамљеност деце.

После школе ,,наступају” центри за социјални рад који евидентирају ,,кориснике”, али и предлажу судовима васпитне и заводске мере. У центрима сматрају да се социјализација просечног делинквента одвија уз ,,реалне проблеме”, као што су: погрешан избор друштва, лош узор за идентификацију и потреба за доказивањем у групи, обично на погрешан начин (рецимо, припадност групи милитантних навијача).

Све то доводи до извршења кривичног дела, најчешће имовинског карактера када суд на предлог центра изриче васпитну меру. То могу бити: укор, појачан надзор родитеља или старатеља, упућивање у дом и друштвено користан рад. Међутим, често се дешава да васпитне мере немају ефекта. Након тога евидентирани малолетници настављају с тежим кривичним делима (коришћење дроге, насилничко понашање, разбојничке крађе...). Показало се да и најтежа санкција упућивања у ВП дом Крушевац у неким случајевима нема сврху јер поједини штићеници свесно чине кривична дела да би временски неодређену меру (,,гуми казну”) од шест месеци до пет година ,,убрзали” и претворили у временски дефинисану казну.

Центрима који немају механизме да ,,натерају” малолетника на сарадњу, благонаклоним судовима и затворима, просечан делинквент је склон – повратку. Ако је тачно да један просечан осуђеник дневно кошта тридесет евра, охрабрује то што наша држава размишља о друштвено корисном раду за малолетне преступнике и алтернативним затворским санкцијама за осуђене на лакша кривична дела.

социолог, КПЗ за малолетнике у Ваљеву