Бројачи зрна пасуља

Српски научници запослени у научним институтима,од 2006. године се, према учинку (који се своди на прикупљање и пребројавање бодова које доносе публиковани радови), незаконито класификују у категорије од А1 до Б5. То се у Србији није догодило ни у једној другој професији. Без икаквог правног акта Министарство науке је увело платне разреде у које су научници разврстани не према стеченим научним звањима, као што је то била стандардна процедура деценијама и као што је случај на универзитету, већ према бодовима које доносе радови објављени у претходном (арбитрарно утврђеном) обрачунском периоду, што, као што је много пута истицано, нема утемељење ни у Закону о научноистраживачкој делатности нити у Закону о раду.

Поред тога што је нелогично, ирационално и неправедно, овакво вредновање је дискриминаторско, стигматизујуће и етикетирајуће и у сваком смислу понижавајуће за људе који би требало да представљају научну елиту и у некој идеји могло би се посматрати као реминисценција на трагично ношење жутих трака из не тако давне историје које је водило у ,,коначно решење”.

Овакво сабирање бодова у циљу ,,освајања” виших категорија и, следствено, виших плата, индукује нездраву компетицију и дестимулативно делује на талентоване људе, а истовремено подстиче ,,довитљивост” једног сасвим другог типа, усудила бих се да кажем, бувљачко-шибицарског, која интелектуалцима не приличи, али профит доноси. На англосаксонском подручју постоји погрдан термин за оне који се, уместо идејама, баве простим сабирањем бодова: ,,bean counters” (бројачи зрна пасуља).

Курт Гедел (Kurt Gödel), као што је добро познато, један је од највећих математичара 20. века. Написао је укупно десет радова. Хипотетичко питање гласи: како би велики Гедел прошао код српског Министарства науке и технолошког развоја са својим ,,квантитетом”? Сва је прилика да би морао да носи понижавајућу етикету научника Б категорије, и то Б5...

Финансирање науке у буџету води се под ,,остали расходи”. Држава која науку третира као потрошњу, а не као инвестицију и издваја 0,3 одсто националног дохотка за науку, мање и од Албаније, дефинитивно не мисли о будућности нације! У Србији има талентованог света који има приступ свету идеја. Жалосно је што не постоји друштвена брига о талентима на адекватан начин и што држава најмање мисли о најбољем и најталентованијем делу нације. Истраживачка станица Петница, на пример, која представља својеврсну школу за таленте, није формирана вољом државе већ залагањем појединаца. То је једно од ретких места где се омладина први пут сусреће с научним методом, научним начином размишљања и рационалном анализом појава око нас. Петницу није потпомогла држава, јер она нема идеју комплетног и алтернативног васпитања омладине. Она не зна како да направи хијерархијски и хоризонтални систем у коме сви имају образовање, а талентовани боље или најбоље, као што доликује.

Непрецизно је гледиште да само фундаментална наука обогаћује наше знање, а да примењена наука прави бенефит, јер је у многим аспектима нашега доба једна појава условљена другом и обрнуто. Само у примитивном размишљању о научном подухвату говори се о примењеној науци као активности коју регулише тржиште. Србија је у тешком положају. Околности, унутрашње и спољашње, не иду нам наруку. Мислим да треба да превазиђемо идеју одсуства политичког утицаја научне интелигенције на друштвени живот. Научне институције морају добити статус који је друштвено оправданији, а наша интелигенција требало би да учествује у стварању идеја о будућности, а не да се налази у пасивном и дискриминисаном положају. За почетак, они који су у позицији да доносе одлуке морају да схвате да наука не треба да буде третирана као трошак већ као инвестиција, за будућност.

Научни саветник, директор Института за криминолошка и социолошка истраживања