Шта је корупција?

Реч корупција латинског је порекла (corruptio) и има више, скоро бих рекао синонимних значења: кварност, изопаченост, поткупљивање, подмићивање, кривотворење, трулост. Не само да верујемо него већ давно и знамо да је човек и природно и духовно биће, а када је природно (зар не, или, да ли?) и кварно, је изопачено, поткупљиво и склоно труљењу (још за живота, утолико ће спорије да трули после смрти, кажу неки верници). И, шта онда, ако је човек изопачен – "првородним грехом", кажу хришћани, животињског је порекла, све до "полуделог мајмуна" – човека, мисле неки еволуционисти – наравно да је тада склон свим врстама наопакости и моралне покварености, као што су: убиство, самоубиство (самоубиство после убиства, самокажњавање је, чак доказ постојања потиснуте савести код убице), прељуба, блуд, гордост, завист – да не спомињемо свих "седам смртних грехова" у хришћанству.

Корупција, преведено као кварност или подмићивање, присутна је готово у свим споменутим и не споменутим гресима. Али зашто стално спомињати грехе, када је (ако је?) у природи човека да буде кваран? Зар подмићивања није било увек, и у старим и у најстаријим цивилизацијама света, када су се ове цивилизације почеле упадљивије кварити, да би на крају, у кварности иструлеле?

Do ut des – дајем ти да би ми ти дао (вратио). Зар ова римска изрека, а вероватно је таквих изрека морало бити и у старијим цивилизацијама него што је била римска, не посведочава трајност људске природе, вазда архајско-племенско-инцестуозно обликоване? Да, за све материјалисте и позитивисте, али и за велики број неопредељених људи према "погледу на свет", за све "мале" људе, материјално сиромашне али – то је само наизглед неочекивано – и за материјално богате и пребогате, ова римска, рекло би се вечно важећа изрека, чини им се природном и неоспорном. А да ли је тако?

Рекли смо на почетку овог чланка да највећи број људи на земљи, отворено или прећутно прихвата вековечну истину да је човек и природно и духовно биће. Мада човек себе никада, и то до краја живота не упозна довољно, он лакше, брже и једноставније упознаје своје природно биће, које нам вели: родио си се без своје воље, поштуј колико можеш родитеље, земљу и веру народа у коме си се родио, задовољавај своје нагоне, агресивни и сексуални, а при томе пази да не претераш у њиховом задовољавању; дај да би добио, а при том пази да не претераш у подмићивању, да те не би ухватили и казнили. Зар ово није бледо исписана свакодневица нашег живота, да ли само тзв. хришћанског, западноевропског или и светског?

А шта насупрот? Не знам други одговор, осим онај спиритуални, у Европи и Америци хришћански, у Србији још и православно-хришћански. Како до њега стићи? Једино непрестаним неговањем и духовног, осим природног човека у себи. И ево још једног, привидног парадокса (привидног само за нерелигиозне људе): неговањем духовног човека у себи, ми ћемо однеговати стварно природног човека! Када нам је Бог "на почетку", у нашу материјалну прашинасту природу (коју је такође створио Бог) удахнуо свој Дух, постали смо оно што смо постали: Човек, који је и сличан и битно различит од свих живих бића на земљи. Савест, као урођени глас Божији у нама, моралне је и етичке природе; не постоји људски створ, било где да се он родио, без савести. Зашто је тако ретко у себи откривамо? Из једноставног разлога што не развијамо духовно у себи, што не желимо да се покоравамо Законима (и божанским и људским), што нам је лакше да се пустимо "низ воду" савременим, нимало моралним и етичким струјањима модерне, постмодерне и постпостмодерне муљевите реке.

Бити и дуго остати у животу без Бога, без савести и морала, живети са лозинком: само једном се живи, после живота нема живота, живим "овде и сада", које уверење претвара "принцип реалности" у сталан "принцип задовољства" – за мене као хришћанина значи непрестано неговати у себи "скривеног самоубицу": и онога за воланом, и оног за столом претрпаним јелима, и за све Казанове света, и за све среброљупце, наравно и за све наркомане.

Где је спас од "скривеног самоубице" у свима нама, потуљено присутног? У свима нама зато јер је човек "од почетка" и конструктивно и деструктивно (и самодеструктивно) биће, рођено са заметком Добра и Зла. Бог је апсолутна Љубав и човеку је подарио апсолутну слободу. Још је Свети Макарије Египатски говорио: Човече ако желиш можеш се уништити! Крај света (апокалипса, у значењу и научном и религиозном) зависи не само од Бога, већ и од човека.