Непобедиви мозак

Тема је постала актуелна откако су машине стављене под контролу рачунара. Чип је већ атерирао на мозак као на некакав носач авиона и међусобна зависност добра и зла који тај однос може да донесе предмет је полемике. Чип и све што га опслужује, хардвер и софтвер спрегнути у рачунару, на почетку су одавали утисак безличног слуге који никада неће, чак, ни попреко погледати свог творца – човека, а камоли дићи руку на њега.

Остаје да погледамо сличности и разлике између човека и машина које се своде на разлике између људског мозга и рачунара. Ма како чудно звучало, суштинске сличности нема никакве, али је зато разлика безброј: на пример, сваки од милиона протеина у једном неурону непремостива је разлика.

Главне мане рачунара су прецизност и предвидљивост; он је направљен да даје тачне одговоре на програм који му је убачен. Насупрот рачунару, важна предност и одлика људског мозга јесте хронична и сигурна непоузданост која је врло делотворна јер се никада не зна шта ће све испасти од можданих замисли. Главна одлика људског мозга, специјално предњег дела чеоне коре која је смислила све, па и машине јесте – непредвидљивост. Та предња чеона кора се зове префронтални кортекс (PFC), а он је у стању да смисли све могуће најхуманије и најморалније акције. Међутим, тај исти кортекс је још бољи у смишљању превара, има моћ да створи заблуду, да је одржава и, на крају, од ње начини институцију, да је угради у морал, естетику, политику, законе, народне обичаје итд. Најгоре од свега јесте што префронтални кортекс може самог себе да доведе у заблуду, а да је затим себи представи као истину, меморише тај закључак као исправан и изврши даљу пропагацију свог мишљења на друге мозгове. У најгорим случајевима (што није ретко), он може заблуду да уведе у науку користећи, чак, научну методологију, и поред бројних сигурносних механизама и осигурача које она има да би се одбранила од неистина и полуистина.

Непредвидљива снага и садржај префронталне коре, уз асоцијативност, долази од тога што она прима директне наредбе и инструкције из емоционалних делова мозга, а то директно или посредно укључује све когнитивне и мотивационе системе мозга који сваки за себе имају приличну аутономију. Једно је сигурно: од такве префронталне коре нема спаса никоме! Нико не може да победи такву емоционалну непредвидљивост и зато машине треба жалити, а и све друге на које се тај део (PFC) устреми, вођен апсолутном диктатуром неурона емоционалног мозга.

Посебно машине и рачунари немају никакве шансе да икада добију битку с таквим мозгом. Рачунар је уредан, прецизан и углађен, нема шансе против противника супротних одлика, уз све то бескрајно безобразног и непредвидљивог.

Просечни мозак на овом еволутивном степену са 100 милијарди неурона и 100.000 интерконекција поседује импресивних 1,25x 10¹² бајтова (10 са 12 нула), тако да му је когнитивни капацитет практично неограничен. Другим речима, код људи има довољно мозга да смисле неколико генерација различитих машина, да их заваде, па нека се окрену једна против друге. Против нас неће моћи никада. То би била нека врста окупационе терапије за роботе којој бисмо их подвргли, ако би нам одговарало.

Проблем вештачке интелигенције садржан је у наслову; она је вештачка и може бити од помоћи другима, али нема разлога да помаже себи. Нека врста вештачких гена која би је чинила осећајном, такође, нема разлога да се ствара и обнавља.

Компјутерима ће увек бити могуће додати неограничену меморију, али ће хипотетички когнитивни капацитет ма којег у будућности бити безнадежно примитиван у односу на јединственост нашег мозга. Ми смо високо емоционална, когнитивна и меморичка бића, и то је наша јединственост, при чему меморија не вреди без когниције која је најчешће емоционално зависна (и међусобно су зависне), јер вредан је само онај сазнајни процес који је меморисан.

Страховита предност и главни усуд наше врсте огледа се у томе што је приоритет мозга меморисање емоционалних садржаја. Наш мозак памти све емоције и све страхове које икада доживимо; парадоксално звучи, нашу цивилизацију подједнако покрећу апетитивне (пријатне) емоције и аверзивне (одбојне). Сва је срећа што су и пријатне и непријатне под утицајем сталних промена и оштећења, па нам никада није довека лепо, а ни ружно.

Суштина је јасна и једноставна: да је природа мислила да су вештачка интелигенција и машине од круцијалног значаја, најпре би направила машине, па би допустила да оне направе човека. То се, на срећу, није десило, нити ће се икада десити. Човек ће правити машине, али машине никада неће направити човека, ако ни због чега другог оно због тога што су рачунари неспособни да праве несавршене, јер то се коси са њиховом тежњом за прецизношћу без које су нико и ништа.

А несавршени – људи добро знају да је савршеност опасна одлика и полако схватају да природа укида оног кога доведе до савршенства.