Чији су Маови милиони

Вођа најмногољудније комунистичке револуције, који је цео свој живот посветио борби против капитализма, постхумно је постао, у тржишној привреди, богат човек, јер су тантијеме од његових сабраних дела досегле милионску вредност – открио је литерарни часопис Комунистичке партије Кине у једном чланку о заоставштини Мао Цедунга. Од 1967, кад се процењивало да су четири тома Маових сабраних дела, објављена на кинеском, енглеском, руском, француском, шпанском и јапанском, вредела 5,7 милиона јуана (780.000 долара), сума је до 2001. нарасла, са каматом, на 130 милиона јуана (17,6 милиона долара) – тврди "Литерарни свет". Претпоставља се да се Маово наслеђе у међувремену знатно увећало. Сабрана дела су му објављивана, после ове процене, још у два наврата: саме 2001. и 2006, на тридесету годишњицу од његове смрти. Колико су се те књиге читале – друго је питање.

Све његове књиге, са говорима, политичким есејима, али и поезијом, штампане су у милионским тиражима. Али је "мала црвена књижица" – збирка цитата о класној борби, револуцији и "служењу народу", коју је за пропагандне потребе у Културној револуцији приредио маршал Лин Бјао – потукла све рекорде. Верује се да је она објављена у тиражу од преко милијарду примерака на кинеском и на преко педесет страних језика, међу којима и на српском.

У Културној револуцији та књига је дистрибуирана по фабрикама, јавним установама и школама широм Кине и на митинзима је, зависно од степена еуфорије, често била заштитна идеолошка легитимација, а још чешће молитвеник. Сада је постала, као извор прихода од ауторског права, супротност сопственом садржају, који је био убојито политичко оружје у борби против "заговорника капиталистичког пута".

Кинеска штампа пише да се у руководству Комунистичке партије Кине и у Вишој партијској школи већ годинама повремено покрећу расправе о томе како да се третира Маово богатство од ауторских права и тантијема: као приватно или као јавно, односно партијско, власништво.

По једнима, Мао као писац има право, као и сви други писци, на заштиту ауторских права и интелектуалне својине, па његов акумулирани новац сада, по закону, наслеђују чланови његове породице. Из четири брака Мао је имао два сина и две ћерке. Старији син, Мао Анјинг, погинуо је као пилот у Корејском рату 1950. Млађи, Мао Анћинг, који се школовао у Москви под личним Стаљиновим надзором, патио је од психосоматских болести и добар део живота провео је у болницама. Радио је, иначе, као преводилац са руског у партијском апарату и прошле године је умро у 85. години. Две ћерке, Ли На и Ли Мин, такође су живеле у Пекингу, али без публицитета и, колико се зна, без блиских веза са оцем. Не зна се тачно колико би Маових потомака имало право на наслеђе његове имовине.

Према писању кинеске штампе, Маова последња супруга Ђијанг Ћинг, која је после његове смрти, као главна личност у "четворочланој банди", била осуђена на доживотну робију (умрла је 1991. у затвору), тражила је да се новац од објављених књига користи и за личне потребе, али је Мао био против тога.

На таквог Маоа данас се позивају поборници друге струје у партијском руководству који сматрају да покојник није писао књиге за новац, него за народ и револуцију. Они истичу да Маово учење и није сасвим лична творевина, него да представља, како се то и раније објашњавало у теоретским расправама, "кристализацију колективне мудрости Партије".

У дебату се умешао и човек са стране, амерички професор Родрик Макфаркуар са Харварда. Он тврди да је Мао могао да заради велики новац од ауторства само зато што је КП Кине неговала његов култ и популарисала његово учење. "А како је Мао био председник Партије, овде се ради о сукобу интереса."

Од култа данас није много остало, иако је Мао у свести нације и данас велика историјска личност. Откако му је, на захтев Денг Сјаопинга, ЦК КП Кине одредио историјско место уз помоћ идеолошке аритметике – оценом да је оно што је радио било 70 одсто позитивно, а 30 одсто негативно – Мао се све мање цитира. Његова идеолошка заоставштина не оптерећује текући политички живот, а још мање економске реформе. Кина се враћа Конфучију, а древни мудрац је говорио да се "духови морају поштовати, али држати на растојању".

Реформа је донела комерцијализацију много чега, па и Маовог лика и дела. Дебата о тантијемама само је благи одраз тога. Истина, још се могу видети редови пред његовим маузолејом на Тјенанмену, али су значке са његовим ликом у међувремену постале кичерски сувенири за туристе. Провинцијске власти у Хунану боре се да очувају историјску аутентичност Маовог родног села Шаошан од профане комерцијализације. Сељанка Танг Жуишен, снаха једног Маовог комшије из детињства, поседује ланац ресторана широм Кине у којима се служи "домаћа храна коју је волео председник Мао". (Поред осталог, и динстана свињска ребра у љутом хунанском сосу.)