Најтеже је наћи меру у животу

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ
ЕПИСКОП ЈОВАН (ПУРИЋ)
– Ако у Христу прихвати остварење своје личне слободе, онда човек доживљава радост и пуноћу људског живљења. Тако да хришћански празник ослобађа човека од нужности, "судбине" живота који се чита по хороскопу, јер је пун досаде, а то је већ пакао, како пише и Достојевски – поручује епископ диоклијски Јован (Пурић) уочи најрадоснијег хришћанског празника Божића. Владика Јован (42) припада генерацији млађих архијереја Српске православне цркве. Хиротонисан је за епископа 2004. године, а већ седам година је игуман манастира Острог, најпознатијег и најпосећенијег православног светилишта у овом делу Балкана које годишње походи више од пола милиона људи. Епископ Јован је дипломирао теологију у Петрограду и предаје Нови завет на Академији за уметност и консервацију СПЦ. Игуман острошке обитељи је плодан и писац. Објавио је до сада стотинак стручних чланака и неколико књига међу којима су најпознатије "Лествица тајноводственог путовања" и "Глас у пустињи".

• Прошло је више од 2000 година како се у витлејемској пећини Бог јавио у телу, а још има људи који сумњају. Да ли је то избор, нужност или слобода?

Најпре треба истаћи да се у суштини православног празника сваки рад, терет и борба људска одуховљују и постају човечније подношљиви. У светлости тога човек изабира између – за Христа и против Христа. Дакле, човек има потребу не само за пуким одмором, већ за празником. И сваког човека треба прихватити, чак и кад сумња, верујући у дубину човечности. Рождество Богомладенца Христа у "светлости разума" прати слика гордог ума човековог од тренутка када је Бог ушао у матицу историје људске. То је била прекретница и почетак нове – хришћанске епохе, без чега не можемо схватити уметност, философију и науку.

У наше време повампирило се безбоштво против те ризнице светлости витлејемске пећине, а чине га агонија, клеветање и антихришћанска пропаганда. Ту нема места дијалогу међу људима, поготову тамо где нема толеранције. У савременом човеку разраста све већа досада у виду Иродове злобе. Често човек жели да побегне од себе, што је и лакше, и управо том човеку треба помоћи а не осудити га.

• У Божићној посланици указује се на опасност од "комерцијално-фолклорног празновања и слављења које потискује суштину празника". Због чега данашњи човек не осећа толико духовну радост и често не разуме тајну божићног празника?

Непријатељи хришћанства највише од свега мрзе хришћанско прослављање Његовог најсветијега имена Божијег, због човекове способности за празник, у којој се огледа његова самовласност, његова слобода не само као избор, већ као љубав и радост. Но, сам свет не може дати, нити пак одузети ту слободу и радост. Ово подразумева истинско прослављање, а не "празновање" крсних слава у јелу и пићу без суштинског односа према Богу и ближњима. Савремени човек више прихвата "задовољство" и тиме задобија бол, уместо да прихвати људску егзистенцију у свој њеној рањивости и болу, да би задобио бесмртност. Зато и не осећа духовну радост која се таји у унутарњем човеку. Јер, ту красоту небеске радости не могу заменити земаљска задовољства.

• Има оних који кажу да им је Бог далеко, али ипак трагају за смислом. Да ли је сусрет са Господом могућ и на неки други начин, рецимо кроз уметност, музику или спорт?

"У одсутном присуству" Бог је поред нас, када трагамо за њим, чак и у неком од нових облика врлине који је препознатљив кроз уметност и културу. Тај феномен боготражитељства и лутања по "философским урвинама" је препознатљив у идеолошким и културолошким позицијама екс-Југославије. Феномен трагања за смислом живота видимо у савременој уметности, филму, популарној култури, идеолошким репрезентацијама и ритуалима. Међутим, ту долази до злоупотребе истински предањског у нашем народу, у чему видимо нове форме скрнављења исконске жеђи за Богом и иконе као највеће светиње човека. У том смислу, ми треба да се боримо против манипулације с човеком.

• Свети апостол Павле је говорио да хришћани нису од овога света. Живети јеванђелски у данашњем динамичном свету који се непрестано мења многима изгледа готово немогуће?

Наше је да променимо себе, а ако стекнемо мир хиљаде људи ће се око нас спасти. По апостолу Павлу "пролази обличје овога света". Када нађемо у себи постојаност, онда можемо помоћи људима по оном дару који нам је Бог даривао. Најважније је молити се Богу и радити. Данас нам је потребно више добрих људи, а не интелигентних са злобом и са свим могућим сујетама.

• Такозвани "православни модернизам" појавио се и у нашој цркви. Изгледа да предлози за промену календара, измену богослужења и реформу црквеног језика не приближавају цркву људима, већ уносе немир и изазивају поделе међу верницима?

На првом месту, треба истаћи дар расуђивања, који је један од највећих дарова Духа светог. Њиме треба разликовати свето предање од предања људских. У контексту решења овог односа треба разрешити дилему око традиционализма и "модернизма". Оно што је светопредањско није конзервативно, већ савремено. Код нас није дошло до промене календара, нити реформе богослужења, већ до духовне и црквене обнове коју треба мудрије спроводити.

• Шта је средиште те духовне и црквене обнове?

Центар те обнове је у Светој служби и свим службама које у њу увиру и из ње извиру. Наш народ још није научио основне истине вере и основне ствари о Светој служби, а неки су дали повода за немире и поделе инструментализујући овај проблем у неке своје сврхе. Данас нам је омладина и породица у кризи, а ми расправљамо о дверима и завеси, неким литургичким питањима. Треба нам пуно мудрости и расуђивања, чувајући се сваке крајности. Најтеже је наћи меру у животу, коју је постигао Његова светост патријарх Павле. У ствари, најтеже је бити послушан, и саслушати и истински чути другога, изналазећи начина где, како и када треба нешто рећи и делати.

• Предајете будућим иконописцима, фрескописцима и рестаураторима теологију иконе. Данас се иконе могу видети не само у цркви или кући већ и у аутомобилима, кафанама, продавницама?

Заиста је дошло до профанизације и злоупотребе иконе, буквално до њеног скрнављења у социјализму, некој врсти кичераја примитивне уметности "постмодерне". Повратак иконе у друштвено поље прати повратак правој икони, која има богослужбену функцију. Међутим, врхунац злоупотребе представља појава новог скрнављења иконе приликом штампања икона на алкохолним пићима, знајући где то води... У томе процесу људи цркве сносе велику одговорност, а не само друштво. То видимо и по питању острошке светиње – какве све злоупотребе постоје којима сам покушавао да се супротставим својим ставом и институционално. Ћеранији никад краја.

• Многима сметају иконе, а шта оне значе за православље?

Нажалост, имамо на делу савремено иконоборство, било да је реч о грубом уништавању вековног култног и културног наслеђа и људи на Косову и Метохији, било у најперфиднијем облику гоњења иконе. Човечанство, у својој помами за материјалним, готово да је заборавило на лик Богомладенца Христа. Икона сведочи о освећеној материји и њено место је првенствено у Светој служби, којој припада поштовање и целивање, а не обожење које припада само Богу.

• Рекли сте једном да је Острог барометар духовног стања нашег народа. Због чега стотине хиљаде људи долазе да се поклоне и целивају мошти Светог Василија Чудотворца?

Најпре због боготражитељства, због сујеверја, али и из туристичких разлога.

• Како гледате на чињеницу да је општина Даниловград недавно увела "излетничку" таксу од пола евра коју сваки туриста мора да плати да би посетио манастир, а да то најављује и Никшић?

Немам коментара.

--------------------------------------------------------------------------

Нико није тражио Караџића у Острогу

Владика Јован је последњих година, нажалост, био принуђен да у јавности више пута демантује злонамерне тврдње  које су стизале из Хашког трибунала да се у Острогу крије Радован Караџић. Игуман Острога је чак и позивао Дел Понтеову да дође и сама се увери да ли се у овој светињи крије бивши политички лидер босанских Срба.

Да ли је ико икада од полиције или хашких истражитеља дошао у манастир у потрази за Караџићем?

Не.

--------------------------------------------------------------------------

Диоклијска титула обнавља народно памћење

Владика Јован, викарни епископ митрополита црногорско-приморског Амфилохија, објашњава и значење своје титуле. Обновљена титула "диоклијска" део је неподељеног апостолског наслеђа која потврђује непрекинути континуитет њеног постојања на просторима некадашње Зетске епархије, сада Митрополије црногорско-приморске. Овом одлуком о титули и избором епископа црква је указала на ранохришћански темељ духовног наслеђа, без оптерећења "реконструкције" прошлости. Актуелизовањем ове диоклијске титуле у првом плану обнавља се изгубљено народно памћење, идући у будућност без оптерећења прошлости.

Зетска епархија, односно садашња Митрополија црногорско-приморска налази се на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији, Златици, Лондодоклији). Самом локацијом нова епископска катедра (Зетска) на одређени начин успоставила је континуитет са Диоклијском епархијом која се у међувремену угасила у 12. веку.