Najteže je naći meru u životu

RAZGOVOR NEDELjE
EPISKOP JOVAN (PURIĆ)
– Ako u Hristu prihvati ostvarenje svoje lične slobode, onda čovek doživljava radost i punoću ljudskog življenja. Tako da hrišćanski praznik oslobađa čoveka od nužnosti, "sudbine" života koji se čita po horoskopu, jer je pun dosade, a to je već pakao, kako piše i Dostojevski – poručuje episkop dioklijski Jovan (Purić) uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika Božića. Vladika Jovan (42) pripada generaciji mlađih arhijereja Srpske pravoslavne crkve. Hirotonisan je za episkopa 2004. godine, a već sedam godina je iguman manastira Ostrog, najpoznatijeg i najposećenijeg pravoslavnog svetilišta u ovom delu Balkana koje godišnje pohodi više od pola miliona ljudi. Episkop Jovan je diplomirao teologiju u Petrogradu i predaje Novi zavet na Akademiji za umetnost i konservaciju SPC. Iguman ostroške obitelji je plodan i pisac. Objavio je do sada stotinak stručnih članaka i nekoliko knjiga među kojima su najpoznatije "Lestvica tajnovodstvenog putovanja" i "Glas u pustinji".

• Prošlo je više od 2000 godina kako se u vitlejemskoj pećini Bog javio u telu, a još ima ljudi koji sumnjaju. Da li je to izbor, nužnost ili sloboda?

Najpre treba istaći da se u suštini pravoslavnog praznika svaki rad, teret i borba ljudska oduhovljuju i postaju čovečnije podnošljivi. U svetlosti toga čovek izabira između – za Hrista i protiv Hrista. Dakle, čovek ima potrebu ne samo za pukim odmorom, već za praznikom. I svakog čoveka treba prihvatiti, čak i kad sumnja, verujući u dubinu čovečnosti. Roždestvo Bogomladenca Hrista u "svetlosti razuma" prati slika gordog uma čovekovog od trenutka kada je Bog ušao u maticu istorije ljudske. To je bila prekretnica i početak nove – hrišćanske epohe, bez čega ne možemo shvatiti umetnost, filosofiju i nauku.

U naše vreme povampirilo se bezboštvo protiv te riznice svetlosti vitlejemske pećine, a čine ga agonija, klevetanje i antihrišćanska propaganda. Tu nema mesta dijalogu među ljudima, pogotovu tamo gde nema tolerancije. U savremenom čoveku razrasta sve veća dosada u vidu Irodove zlobe. Često čovek želi da pobegne od sebe, što je i lakše, i upravo tom čoveku treba pomoći a ne osuditi ga.

• U Božićnoj poslanici ukazuje se na opasnost od "komercijalno-folklornog praznovanja i slavljenja koje potiskuje suštinu praznika". Zbog čega današnji čovek ne oseća toliko duhovnu radost i često ne razume tajnu božićnog praznika?

Neprijatelji hrišćanstva najviše od svega mrze hrišćansko proslavljanje Njegovog najsvetijega imena Božijeg, zbog čovekove sposobnosti za praznik, u kojoj se ogleda njegova samovlasnost, njegova sloboda ne samo kao izbor, već kao ljubav i radost. No, sam svet ne može dati, niti pak oduzeti tu slobodu i radost. Ovo podrazumeva istinsko proslavljanje, a ne "praznovanje" krsnih slava u jelu i piću bez suštinskog odnosa prema Bogu i bližnjima. Savremeni čovek više prihvata "zadovoljstvo" i time zadobija bol, umesto da prihvati ljudsku egzistenciju u svoj njenoj ranjivosti i bolu, da bi zadobio besmrtnost. Zato i ne oseća duhovnu radost koja se taji u unutarnjem čoveku. Jer, tu krasotu nebeske radosti ne mogu zameniti zemaljska zadovoljstva.

• Ima onih koji kažu da im je Bog daleko, ali ipak tragaju za smislom. Da li je susret sa Gospodom moguć i na neki drugi način, recimo kroz umetnost, muziku ili sport?

"U odsutnom prisustvu" Bog je pored nas, kada tragamo za njim, čak i u nekom od novih oblika vrline koji je prepoznatljiv kroz umetnost i kulturu. Taj fenomen bogotražiteljstva i lutanja po "filosofskim urvinama" je prepoznatljiv u ideološkim i kulturološkim pozicijama eks-Jugoslavije. Fenomen traganja za smislom života vidimo u savremenoj umetnosti, filmu, popularnoj kulturi, ideološkim reprezentacijama i ritualima. Međutim, tu dolazi do zloupotrebe istinski predanjskog u našem narodu, u čemu vidimo nove forme skrnavljenja iskonske žeđi za Bogom i ikone kao najveće svetinje čoveka. U tom smislu, mi treba da se borimo protiv manipulacije s čovekom.

• Sveti apostol Pavle je govorio da hrišćani nisu od ovoga sveta. Živeti jevanđelski u današnjem dinamičnom svetu koji se neprestano menja mnogima izgleda gotovo nemoguće?

Naše je da promenimo sebe, a ako steknemo mir hiljade ljudi će se oko nas spasti. Po apostolu Pavlu "prolazi obličje ovoga sveta". Kada nađemo u sebi postojanost, onda možemo pomoći ljudima po onom daru koji nam je Bog darivao. Najvažnije je moliti se Bogu i raditi. Danas nam je potrebno više dobrih ljudi, a ne inteligentnih sa zlobom i sa svim mogućim sujetama.

• Takozvani "pravoslavni modernizam" pojavio se i u našoj crkvi. Izgleda da predlozi za promenu kalendara, izmenu bogosluženja i reformu crkvenog jezika ne približavaju crkvu ljudima, već unose nemir i izazivaju podele među vernicima?

Na prvom mestu, treba istaći dar rasuđivanja, koji je jedan od najvećih darova Duha svetog. Njime treba razlikovati sveto predanje od predanja ljudskih. U kontekstu rešenja ovog odnosa treba razrešiti dilemu oko tradicionalizma i "modernizma". Ono što je svetopredanjsko nije konzervativno, već savremeno. Kod nas nije došlo do promene kalendara, niti reforme bogosluženja, već do duhovne i crkvene obnove koju treba mudrije sprovoditi.

• Šta je središte te duhovne i crkvene obnove?

Centar te obnove je u Svetoj službi i svim službama koje u nju uviru i iz nje izviru. Naš narod još nije naučio osnovne istine vere i osnovne stvari o Svetoj službi, a neki su dali povoda za nemire i podele instrumentalizujući ovaj problem u neke svoje svrhe. Danas nam je omladina i porodica u krizi, a mi raspravljamo o dverima i zavesi, nekim liturgičkim pitanjima. Treba nam puno mudrosti i rasuđivanja, čuvajući se svake krajnosti. Najteže je naći meru u životu, koju je postigao Njegova svetost patrijarh Pavle. U stvari, najteže je biti poslušan, i saslušati i istinski čuti drugoga, iznalazeći načina gde, kako i kada treba nešto reći i delati.

• Predajete budućim ikonopiscima, freskopiscima i restauratorima teologiju ikone. Danas se ikone mogu videti ne samo u crkvi ili kući već i u automobilima, kafanama, prodavnicama?

Zaista je došlo do profanizacije i zloupotrebe ikone, bukvalno do njenog skrnavljenja u socijalizmu, nekoj vrsti kičeraja primitivne umetnosti "postmoderne". Povratak ikone u društveno polje prati povratak pravoj ikoni, koja ima bogoslužbenu funkciju. Međutim, vrhunac zloupotrebe predstavlja pojava novog skrnavljenja ikone prilikom štampanja ikona na alkoholnim pićima, znajući gde to vodi... U tome procesu ljudi crkve snose veliku odgovornost, a ne samo društvo. To vidimo i po pitanju ostroške svetinje – kakve sve zloupotrebe postoje kojima sam pokušavao da se suprotstavim svojim stavom i institucionalno. Ćeraniji nikad kraja.

• Mnogima smetaju ikone, a šta one znače za pravoslavlje?

Nažalost, imamo na delu savremeno ikonoborstvo, bilo da je reč o grubom uništavanju vekovnog kultnog i kulturnog nasleđa i ljudi na Kosovu i Metohiji, bilo u najperfidnijem obliku gonjenja ikone. Čovečanstvo, u svojoj pomami za materijalnim, gotovo da je zaboravilo na lik Bogomladenca Hrista. Ikona svedoči o osvećenoj materiji i njeno mesto je prvenstveno u Svetoj službi, kojoj pripada poštovanje i celivanje, a ne oboženje koje pripada samo Bogu.

• Rekli ste jednom da je Ostrog barometar duhovnog stanja našeg naroda. Zbog čega stotine hiljade ljudi dolaze da se poklone i celivaju mošti Svetog Vasilija Čudotvorca?

Najpre zbog bogotražiteljstva, zbog sujeverja, ali i iz turističkih razloga.

• Kako gledate na činjenicu da je opština Danilovgrad nedavno uvela "izletničku" taksu od pola evra koju svaki turista mora da plati da bi posetio manastir, a da to najavljuje i Nikšić?

Nemam komentara.

--------------------------------------------------------------------------

Niko nije tražio Karadžića u Ostrogu

Vladika Jovan je poslednjih godina, nažalost, bio prinuđen da u javnosti više puta demantuje zlonamerne tvrdnje  koje su stizale iz Haškog tribunala da se u Ostrogu krije Radovan Karadžić. Iguman Ostroga je čak i pozivao Del Ponteovu da dođe i sama se uveri da li se u ovoj svetinji krije bivši politički lider bosanskih Srba.

Da li je iko ikada od policije ili haških istražitelja došao u manastir u potrazi za Karadžićem?

Ne.

--------------------------------------------------------------------------

Dioklijska titula obnavlja narodno pamćenje

Vladika Jovan, vikarni episkop mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, objašnjava i značenje svoje titule. Obnovljena titula "dioklijska" deo je nepodeljenog apostolskog nasleđa koja potvrđuje neprekinuti kontinuitet njenog postojanja na prostorima nekadašnje Zetske eparhije, sada Mitropolije crnogorsko-primorske. Ovom odlukom o tituli i izborom episkopa crkva je ukazala na ranohrišćanski temelj duhovnog nasleđa, bez opterećenja "rekonstrukcije" prošlosti. Aktuelizovanjem ove dioklijske titule u prvom planu obnavlja se izgubljeno narodno pamćenje, idući u budućnost bez opterećenja prošlosti.

Zetska eparhija, odnosno sadašnja Mitropolija crnogorsko-primorska nalazi se na istom geografskom prostoru na kome se u ranijem istorijskom razdoblju već nalazila episkopska katedra (u Diokliji, Zlatici, Londodokliji). Samom lokacijom nova episkopska katedra (Zetska) na određeni način uspostavila je kontinuitet sa Dioklijskom eparhijom koja se u međuvremenu ugasila u 12. veku.