ПРИЗНАЊЕ ФИКЦИЈЕ

Изјава канцелара Аустрије Алфреда Гузенбауера да ће његова земља међу првима признати независност Косова јесте један од последњих наговештаја политике једностраних корака које већина држава чланица Европске уније припрема као "коначно решење" за питање Косова. У Гузенбауеровој изјави се можда може чути и одјек неке старе, аустроугарске политике; када су велике силе 1913. цртале међу између Албаније и Србије, управо је тадашњи Беч предложио граничну деобу, најгору по Србију. Цело Косово би, према том предлогу, припало Албанији. Данашњи Беч наставља тамо, где је стала (и због Србије) пре девет деценија уништена Аустроугарска.

Из овог бизарног d骦agrave; vu-a можемо понешто и да научимо. Пре свега да у међународној политици до промена долази полако а неке политике истрајавају и више од века. Уколико су многе земље спремне да дуго вребају прилику и чекају на прави тренутак за остварење својих циљева – онда и политичка борба Србије за Косово може бити дуготрајнија него што слутимо. Зато упозорења српске политике Бриселу да Споразум о придруживању и стабилизацији не може бити потписан са "осакаћеном" Србијом, не треба разумети као пут у самоизолацију Србије којој прети опасност да постане острво унутар ЕУ, већ као најнужнију дипломатску линију одбране интегритета земље.

Иако би у Унији 2009. требао да ступи на снагу нови Уговор из Лисабона који подразумева функцију министра спољних послова и некаквог заједничког председника, ЕУ на терену спољне и безбедносне политике још увек не уводи принцип већинског одлучивања. Изостанак мајоризације унутар ЕУ јесте излаз и за Србију. Јер, уколико ће Споразум о стабилизацији и проширењу, уговорен са Европском комисијом, бити потписан са званичним Београдом у име целе државе Србије, онда појединачна признања Косова не могу да обавежу Србију, па би она могла да настави са придруживањем Унији без обзира на могуће одлуке појединих чланица ЕУ да признају Косово као државу.

Друго је питање да ли је признавање независне државе "Косова" оправдано са становишта међународног права и самих принципа Европске уније. Државе не настају и не постоје без територије, стално насељеног становништва и организоване власти. У случају Косова, територија се налази под међународним претекторатом, становништво "неподобног порекла" је добрим делом етнички очишћено, а власт на Косову одржавају стране трупе које су врховна власт у покрајини. Косово је ближе стању окупације него независности.

Да перверзија буде потпуна, поједине чланице ЕУ за своје признање од Косова заузврат не траже испуњење ни оних минималних услова које је претходница Уније прописала 16. децембра 1991. године (тада Европска економска заједница – ЕЕЗ) када је усвојила "Смернице о признавању нових држава у источној Европи и Совјетском Савезу". ЕЕЗ је тада нагласила да ће признати само оне државе које се у доброј вери обавезују на "мирољубиви процес и преговоре", поштовање повеље УН и свих начела "правне државе, демократије и људских права".

Тако су сви "кандидати" за нове државе морали да прихвате принцип "непроменљивости граница које могу бити измењене само мирољубивим средствима и споразумно", а приде су били присиљени да међусобице решавају арбитражом. ЕЕЗ је аспиранте на државност упозорила да неће признати ентитете "који су резултат агресије" као и да ће уочи признања оценити ефекте тог чина на оне државе које се граниче са новим државама.

Да ли се данас, у случају Косова, ЕУ придржава сопствених правила?

Да ли творевина створена отцепљењем једне мањине, која је уз то одбила да озбиљно преговара о било којем другом решењу изузев сецесије - испуњава описане европске критеријуме? Зашто неке чланице ЕУ неће да расправљају о чињеници да би једнострано признање Косова значило једнострано мењање српско-албанске међе, која је међународна граница? Како ће Косово, створено кршењем Повеље УН – потом поштовати исту Повељу? И зар ће Косово своје спорове решавати арбитражом, ако је косовска државност изграђена на политици агресије, тероризма и кршења међународног права? Најзад, да ли је уистину могуће признати државност "творевине" у коју избеглице не могу да се врате и где се свакодневно крше њихова најосновнија људска права?

Многи европски политичари сматрају да је све то могуће. С друге стране, они који воде Србију, и због злочина које су у прошлости почињени у име Србије, сада интегритет земље могу да бране само упозорењима да ће, ако Косово прогласи независност, Србија одмах поништити тај потез политичким средствима и правним лековима.

Горка истина је да ослањање званичног Београда на разноразне међународне институције које би требало да штите правни поредак у свету и стога прогласе описану независност ништавном, не би донело нарочит ефекат; међудржавни суд у Хагу би, на пример, могао да укине такву независност и сто пута "на папиру", али признање неке државе јесте слободан акт сваке суверене државе или више њих, чиме се констатује постојање нове државе и показује воља да она буде третирана као члан међународне заједнице. Јесте да би Косово, захваљујући једностраним признањима - због кршења резолуције 1244 Савета безбедности - остало изван система УН, али би истовремено између држава које би успоставиле дипломатске везе са Приштином, без обзира на поништење те независности од стране Србије, настао нов однос. Намеће се питање је ли куцнуо час да српска политичка елита сталожено саопшти грађанима жалосну вест да је држава због судара са политиком неких "великих сила" доживела ампутацију и осетно скраћење територије?

Одговор нам, неочекивано, нуди аустријски канцелар. Земља која не може одмах да спроведе зацртану политику - треба да чека и дугорочно поради на свом циљу. Јер чак да Косово и признају неке земље из света и ЕУ, са становишта међународног права једино Србија поседује снагу да легализује или одбаци независност Косова, тог "европског Тајвана" успостављеног по моделу неких других квази држава. А ако су многи у Европи и на Балкану овако дуго чекали на остварење својих снова, онда и Србија може да сачека свој историјски тренутак за поништење неправде. Није ли, уосталом, Чешка потписала међународни уговор којим је изгубила Судете, али је у историји тај пристанак ожигосан као сраман чин незаконите окупације. Кина никада није признала Тајван, Сирија не признаје губитак Голана, Палестинци не одустају од својих окупираних територија, Кипар не признаје постојање "турске републике северни Кипар", а Шпанија оправдано сматра да народ Гибралтара нема право на отцепљење...

Чињеница је да је једнострано признање неке државе у супротности и са Повељом Уједињених нација. Јесте Палестину једнострано признало 114 држава, али се о стварању те државе и даље преговара. Од 1945. наовамо ниједна држава која је настала сецесијом, противно вољи државе чланице УН од које је део њене територије отцепљен - није постала члан те светске организације. А једино чланство у УН осигурава неспорну државност.

Србији се пребацује да "сулудом одбраном Косова истрајава на митовима и фикцијама"; истина је управо обрнута - признање државности нелегитимној творевини потпуно зависној од међународне заједнице, не би било аминовање "реалности на терену", већ признање фикције.