Књига од једне реченице

Наслов култног филма ,,Не пуцајте у пијанисту” заштитио је многе пијанисте. Парафразирајући га (Не пуцајте у ,,афористу“) желео бих да се исто догоди и с афористичарима. Они то заслужују још више јер се афористичар рађа, док се пијаниста постаје радом и вежбањем.

Афоризам је форма изражавања духовитости а она је последња тековина на дугом путу развоја психичког. Она се ствара у еволуционо најновијим структурама мозга. Зато виц чим чујемо заборавимо и потребно га је више пута поновити да би се запамтио. Афористичаре краси обдареност најјачим законом природе, која увек употребљава минимум енергије да би постигла максимум ефекта. Баш као што афористичар минимумом речи обухвата максимум асоцијативних појмова. Он комбинује она значења речи која носе вишезначни, понекад тек наслућени семантички потенцијал, који каткад само звучношћу асоцира на оно „што је писац хтео да каже”(али није смео). Афоризам може бити толико сажет да илуструје у једној реченици читаве епохе. Шта боље осликава касни социјализам од Вибовог афоризма: „Црвеним друговима у белим вилама на плавом Јадрану”. Данас би се рекло да „деца црвених у својим белим јахтама летују, уместо нас, на плавом Јадрану!”

Откуд код нас афористичари?

Један од разлога је наша епска природа. Ми смо склони томе да надуго и нашироко описујемо, расправљамо, причамо у бескрај. Ми немамо јуначке песме, ми имамо циклусе тих песама.

Како је до тога дошло? Тако што су их стварали људи под утицајем алкохола и других средстава погубних за органско оштећење мозга. Људи с траумама мозга, ударцима, падовима на главу, склони пијењу алкохола и тучама, као знак оштећења, постају околишави, лепљиви, никако да кажу што мисле. Да би се исказали потребни су сати. Као супротност тим досадњаковићима, духовити људи су смислили афоризме, где у најкраћој могућој форми кажу више него неки кроз косовски циклус.

Претходница данашњих афористичара су ствараоци народних пословица, где се, додуше у другој форми, али слично, но не и духовито, изражавају неке опште истине. Афористичари својом креацијом дају вишесмисленост реченици, од којих је најмање једна духовита.

Други разлог, историјски гледано, лежи у репресивности државног апарата који је захтевао сналажење, а оно је пронађено у метаговору. Све је исто, али опет није исто. У метаговору неки појмови се подразумевају и „онај који зна само ће му се ка’сти”.

Претече афористичара су дворске луде, редовно најпаметнији људи на дворовима. Њихова је снага лежала у способности да кажу шта мисле, али да то не повреди величанство. Иначе оде глава. Зато се и афористичари домунђавају да кажу истину, да је саопште брзо и кратко, да погоде ,,у сриду” а да при том не заглаве у затвор, ко Нушић због краљеве полутетке.

Афоризам је књига која се састоји од једне реченице. Афористичарима никако не одговарају хонорари који се плаћају према штампаном табаку. Тај принцип одговара оним органски оштећеним епилептоидима који скрибомански прљају папир, богате се на рачун еволуционо најнапреднијих мозгова које поседују афористичари. Да би дошли до ефектног афоризма они троше исту енергију као и писци, сликари, музичари, уосталом све креативне личности. Нема ништа из ништа, само из нечега може настати нешто. А то нешто поседују ретки. Кад паметном човеку кажеш на шта га асоцира реч Пољска, он у 80 одсто случајева каже: ,,Станислав Јиржи Лец” . Ми имамо целу групу, која се зове београдски афористички круг, али по старом обичају нисмо свесни који је то бренд у времену кад памет има све већу вредност. Власници пилана, циглана и шећерана биће заборављени баш као и чланови клуба привредника, али зато бронза чека да излије главе на које ће, као и на Ђурину, Бранкову, Радојеву, голубови чинити оно што најбоље раде. Људи од духа, душе, духовитости раде за вечност, али били би захвални и за мало више уважавања и на овом свету. Није ред да „Јеж” животари, а хрчци и цврчци пландују. Држава није само тржиште, има она и друге корективне механизме...