Говор тела

ЗАШТО ЈЕ СЕНАТОР ИЗ ИЛИНОИСА БАРАК ОБАМА тако убедљиво победио њујоршку сенаторку Хилари Клинтон у првом, неформалном изјашњавању гласача у Ајови? Не само због промена које Обама обећава и његове укупне телератне појаве, већ и због сценски различитих наступа двоје претендената на номинацију у Демократској странци. Наиме, за бројну армију неодлучних бирача ова битка водила се и још се води и говором тела. Хилари Клинтон је на сцени разгоропађена и раскорачена попут колоса са истуреним грудима у правој просторној инвазији. Када се обраћа бирачима она често упире прстом што људи не воле. Када не говори, скоро да стоји у ставу мирно, скупљених стопала, руку чврсто приљубљених уз тело, ваљда да би све Американце подсетила да је њен муж био врховни командант оружаних снага САД. Који је избегао војну службу у Вијетнаму, којег су у Пентагону генерали презирали, а којег су маринци из непосредног обезбеђења морали да уче како се салутира. И чија жена сада инсистира: "Ја сам свој политички човек".

Насупрот Хилари Клинтон, Барак Обама заузима помирљиву позу, прстију преплетених као у молитви, понекад се зањише с једне стране на другу као да га боле ноге. Његов наступ одражава личност, презентовани имиџ близак је реалности, "стил је човек сам". Обама је свестан да за финалну победу или пораз, како у трци за номинацију у Демократској странци, тако и у трци за Белу кућу, неће бити пресудни програми, него личност двојице кандидата. Јер, пошто их мучи мали број проблема од животног значаја, чини се да амерички бирачи своје председничке кандидате процењују према њиховом карактеру. А Барак Обама је очито много симпатичнија личност од Хилари Клинтон. Осим тога на лицу госпође Клинтон могло се видети да свог ривала сматра глупим. Али, "глупи су увек у већини", говорио је још Хари Труман. "Освојите њихов глас и увек ћете бити изабрани".

У ГРУЗИЈИ СЕ ОДРЖАВАЈУ ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ. Све процене говоре у прилог садашњем председнику Михаилу Сакашвилију. Који има и све предуслове да у историју уђе као "Михаило без земље". Наиме, његова власт уопште не контролише делове Грузије, Абхазију и Јужну Осетију које би да се отцепе од матице земље и да се припоје Руској Федерацији. У том случају нема Грузије као јаке државе и важног америчког савезника на Кавказу. И зато Сакашвили не подржава сецесију Космета од Србије. Што опет подржавају његови ментори у Вашингтону.

У међувремену, Американци настоје да учврсте своје присуство посебним ланцем мобилних војних база на Кавказу. Заправо, САД виде Кавказ и Централну Азију као једну целину, при чему је Кавказ централна тачка одакле можете да кренете у било ком правцу, то је напросто раскршће. Као Космет у Србији и на Балкану. Стратегијски централна тачка.

Дакле, уместо великих и сталних војних база у Европи, Пентагон сада иде на стварање мањих и мобилних база на јужном Кавказу при чему енергетски извори у том региону за САД нису првенствени циљ већ средство. По америчкој доктрини инфраструктуре, као што су нафтоводи, управо су средства за успостављање нових односа, а будуће чланство држава тог региона у НАТО-у део укупне америчке политике. Нема сумње, САД су и војно стигле у Централну Азију са намером да ту и остану. Са своје стране, Москва је тога свесна.

СВЕТ ЈЕ УСРЕД НОВЕ ПЕТРОЛЕЈСКЕ КРИЗЕ. Од иранске револуције 1979. године скок цене нафте на садашњих око 100 долара по барелу може да изазове нову глобалну рецесију. Истина, економисти се никада нису сложили о томе шта се догодило са нафтом 1979. јер многи кажу да нафтна криза из тог времена није била резултат намерног ембарга. Пораст цена нафте у 1979. покренуо је спиралу инфлације у западним земљама, које су, у настојању да се томе супротставе, подигле каматне стопе. На тај начин је контролисана инфлација, али је изазвана страшна рецесија. Данас је страх од инфлације ипак нешто мањи, али највише брине утицај цена нафте на куповну моћ.

Но, ако нафтна криза може тако лако да се догоди, зашто је нисмо имали у оштрој форми од 1979. године? Можда и зато што су западне привреде у међувремену знатно повећале своју енергетску рентабилност, америчка привреда је, рецимо, у 1985. години била за трећину већа него у 1973. години, а трошила је мање нафте. Последица тога била је маргинализација зоне опасности. Персијски залив је 1985. производио само 18 одсто светске нафте, што је мање од половине његовог удела у 1973. У наредном периоду брзи пораст потрошње нафте решен је производњом у Персијском заливу и цене нафте опет су постале талац блискоисточне политике. У међувремену, у Русији се појавио Владимир Путин, а у Венецуели Уго Чавес...

Једна блискоисточна бајка говори о камили којој су сви додавали нови товар. У једном тренутку је неко пришао и ставио јој на већ претоварену грбачу још само струк траве. И камили је пукнула кичма. Тржиште нафте много сличи на грбачу несрећне камиле.