Хаџипових 56 година хода на рукама

Брчко – Шездесетогодишњи Хаџип Ибрахимовић из Рашљана, живописног села са око четири стотине кућних нумера, што се угнездило на колевкастој удолини где се благо спуштају снегом обелели обронци Мајевице, памти да се двапут у животу обрео на вашару који се одвајкада у септембру приређује у Кисељаку код Сребреника, где се налази врело киселе воде са чесмом. Очи му зацакле сетом и кад се присети како је некад преко брда одлазио у четири-пет километара од Рашљана удаљену Бијелу. Вели кроз осмех да је то "давно било". Иначе, све што у њему буди лепа сећања, изражава тим двема речима.

Ничег необичног у Хаџиповим сећањима на ова за њега веома далека путовања, не би било да он од треће године живота, када је оболео од дечије парализе, ногама није начинио ни један једини корак. У школу није ишао. Не уме ни да чита, ни да пише. Све до прошле године, када је, захваљујући једној добротворној акцији, добио инвалидска колица, кретао се пузећи. Са рукавицом на десној руци и са натакнутом гуменом чизмом на левој, одупирићи се о тло, успевао је да стигне и до Сребреника и Бијеле.

Хаџип живи са снахом Фатимом, 25-годишњим синовцем Синаном, његовом супругом Едином и њихово двоје деце – троипогодишњом Семином и двомесечним Едисом у новосаграђеној кући на само пет-шест корачаја од асфалтног пута којим је село повезано са шест километара удаљеном Маочом.

Раније, Ибрахимовићи су живели на породичном имању на брегу километар и по повише најнасељенијег дела Рашљана. Горе, у старој кући, остала је 86-годишња Хаџипова мајка Наила са ћерком удовицом и њеном децом. Иначе, он и мајка деле очеву пензију тако што добијају по 150 КМ, од чега им по 50 марака припада на име туђе неге.

Приликом наше посете Ибрахимовићима, по снежној вејавици, односно "кијаметском дану" како се то у Босни каже, не затекосмо Синана који, обављајући тешке грађевинске послове, издржава породицу. "Хаџип га је", прича Синанова мајка Фатима, супруга његовог пет година старијег брата Фадила који је умро пре седам година, "и отхранио".

"Док бисмо се ми, способни за рад налазили далеко од куће, на њиви, у шуми или у пољу, он га је хранио, успављивао, купао и пресвлачио", присећа се Фатима минулог времена док држи у наручју двомесечног унука, па додаје: "Е, богами, и он сад лијепо пази свог амиџу".

Хаџип није причљив човек. На питања саговорника одговара кратким реченицама и – осмехом. Понајвише захваљујући снахи Фатими, сазнали смо нешто више о овом доброћудном човеку.

"Док је био млађи, цијепао би дрва у дворишту, купио с нама сијено… Сјећам се, ко да је јуче било: ја му у руке дам стожину, а он је, клечећи на кољенима, забоде у земљу. Послије му приносимо сијено, он га слаже око стожине, све док га не упласти. Кад то заврши, бацим му конопац на врх пласта и он се помоћу њега спусти доле на земљу."

Он је својевремено на многим приредбама у селу, у Рахићу, Босанској Бијелој и још неким околним селима свирао виолину и шаргију. Слободану Радовићу, који је већ годинама уметнички руководилац фолклорне секције у Српском просветном и културном друштву "Просвјета", остало је у сећању како је Хаџип међу првима долазио на пробе у рашљански дом културе.

"Сам сам научио да свирам. У ствари, брат Фадил је свирао шаргију, па сам је ја преузео од њега. Престао сам да свирам пре пуних петнаест година. Не могу више, тресу ми се руке. Волео сам да будем тамо где се људи веселе, посебно да се дружим са младима."

Приупитасмо га је ли му било тешко да савлада управљање инвалидским колицима, на шта нам, опет с осмехом, одговори: "Боље је него пјехе!"

Хаџип вели да је већ исувише стар да би имао неке нарочите жеље. Највише би га, како каже, обрадовало када би он и његови укућани успели да обезбеде новац за исплату преосталог дуга, па да кућа којој су смештени постане њихово власништво.