Живот је извор инспирације

Редитељ Егон Савин годинама је у врху позоришне уметности. Брижљиво одабраним комадима које режира, озбиљним и промишљеним сценским рукописом, радо је виђен гост нa позоришним сценама код нас. Протекле године Егон Савин радио је много и квалитетно, а судећи по најавама, у наредном периоду позоришни "сладокусци" уживаће у његовим уметничким илузијама.
Егон Савин je за своја редитељска остварења добио сва најзначајнија стручна признања и награде у земљи. Његове представе "Тако је морало бити" у Југословенском драмском позоришту, "Одумирање" у Атељеу 212 и "Ћеиф" у Београдском драмском позоришту су позоришни хитови у протеклој години.

По оцени великог броја глумаца, редитеља, публике, 2007. је била Ваша позоришна година. Како успевате да одржите свеж и оригиналан редитељски рукопис?

Наш свакодневни живот је непресушни извор инспирације за рад у позоришту. Сви смо актери и посматрачи комедија и драма које нам намеће живот у Србији. Понекад се "трагедија" и "фарса" догоде наизменично по неколико пута у току једног дана. Позориште је за мене начин да се "склоним" али и да сумирам и вреднујем оно што живим.

Комад "Тако је морало бити" говори о неоствареној љубави и неиживљеним сновима... Зашто сте инсистирали на поставци овог Нушићевог текста?

Већ у својој младалачкој драми "Тако је морало бити" Нушић се представио као наш најзначајнији драмски писац. То што није наставио са писањем драма и потпуно се окренуо комедиографији, говори о неизграђеном и сумњивом укусу наше малобројне позоришне публике у првој половини двадесетог века. Као писац комедија био је одушевљено прихваћен али често забрањиван од тадашњих "демократских" власти. До данас његове комедије су оно најзабавније у нашем позоришту. У драмама он иронично анализира љубавни живот младих слободоумних жена, незадовољних оковима конзервативног патријархалног брака и друштва. Оне своју потребу за еманципацијом и слободном љубављу покушавају да остваре у паланачкој средини која обилује сплеткама, лицемерношћу и мржњом. Нушићеве драме подједнако су вредне као и његове најсмешније комедије. Верујем да смо представом у Југословенском драмском позоришту то и доказали.

У Атељеу 212 режирали сте представу младог аутора Душана Спасојевића "Одумирање" која се бави темом савременог српског села... Проблем је снажан, очигледан, препознатљив. Како сте га позоришно откључали?

"Одумирање" нашег писца најмлађе генерације Душана Спасојевића није само драма о одумирању села. То је драма наше деце која не одлазе у туђину да би радилa и стицалa или да би се сакрилa од ратне опасности дезертирањем. То је сурова прича о нашим синовима и кћерима који само желе да продају све што имају и оду што даље од своје породице. Од зла оца и од горе мајке. Пожељно je негде на Запад где се ништа не ради, или на Карибе. Уосталом, њима је свеједно. Наша представа у Атељеу 212 је дело на које сам поносан јер представља живо и истинито "проблемско" позориште.

А како сте откључали драму "Ћеиф" Мирзе Фехимовића која носи проблематику наше посттрауматске балканске реалности?

"Ћеиф" у Београдском драмском позоришту преиспитује феномен "политизирања интиме". Реч је о драми повратника, ратних избеглица у послератно Сарајево. Гоњени носталгијом и суровом избегличком судбином у Лондону долазе да "врате" стан и наставе живот у родном граду. Откривају да предрасуде зараћених још трају и да временом постају све веће и страсније. Мржња је неуништива. Подела на оне који су отишли и оне који су остали за време окупације, данас је подела на издајнике и патриоте. Једни без других не могу. Они су једни другима разлог постојања. Ова подела толико је узела маха у јавном али и приватном животу, да нису више само у мраку "издајници", а на светлу "патриоте". Има нас који смо одавно поносни што смо "издајници", иако смо "патриоте". "Ћеиф" је представа која тежи чистом позоришту. Она обилује духом и емотивношћу истинске игре. Публика интензивно учествује и саосећа, па се ја радујем сваком приказивању "Ћеифа".

Својим комадима не залазите у дневну политику. Колико позориште може да преиспита нашу стварност, односно да утиче на свест гледалаца?

Наравно да дневна политика нема никакве везе са позориштем. Али политика и политичари су једина појава која одлучујуће утиче на наше судбине. Политичари, без разлике, из неког необјашњивог разлога сматрају да су њихове способности и њихов нарочити дар оно што их је довело у позицију да управљају нашим животима. Због те глупе уобразиље они су неодољиво смешни и као такви инспирација за комедијско позориште. Свако је позориште политизирано ако није једино забава. Али комедија је универзална шифра за театар који се бави политиком као темом.

Бавите се и педагошким радом. На којим вредностима инсистирате?

Педагогија режије је доста комплексан процес. Млади који желе да постану редитељи, поред талента и огромног рада уложеног у савладавање заната, морају поседовати храброст, стрпљење и културу. Стварање представе у нашим условима је ход по жици. Зато су успешни редитељи код нас тако ретки, а они који трају још ређи. У нашим позориштима се већ дуго говори како нема нових младих редитеља, а тек сваки пети добија шансу да дебитује на некој од београдских сцена. Тако напорно и захтевно студирање бива узалудан труд. Многи млади људи већ годинама чекају своју шансу пред затвореним вратима театра. Можда је међу њима неки будући великан.