Јелек, антерија, опанци...

Бајина Башта, градић у западној Србији, има мноштво разлога да буде туристички центар, почев од реке Дрине и језера Перућац, да не заборавимо и речицу Врело (дугачку тачно онолико метара колико има дана у години). Планина Тара, са бројним језерима, потоцима и врелима је прича за себе. Међутим, треба то све „упаковати” за избирљиве госте. Неђо Стаменић, Бајинобаштанин, поред оца Миће, угоститељског радника, још као дете је схватио шта привлачи туристе. У шали каже да је у хотелу проходао, сећа се и колико су стручњаци из Јапана који су учествовали у изградњи и овдашње хидроелектране били опчињени крајоликом. Све то га је и навело да одлучи да се бави туризмом.

 Наш саговорник каже да се школовао и у Лондону, а на пракси био у Шкотској, у месташцу Аберхелдин, не већем од његове родне Бајине Баште. Од Шкотланђана је научио како неговањем и чувањем традиције, може да се буде део Европе, а сачува властити идентитет.

– У националним ресторанима се служе јела у народној ношњи и уз гајде. Младићи се не устежу да носе килт, што плени пажњу и изазива дивљење туриста – наглашава наш саговорник, не скривајући дивљење према Шкотима.

Неђа је једно време провео и на Сејшелима:

– Ујак тамо има хотел, тако да сам једно време радио код њега и видео да ни наше поднебље, посебно планина Тара и река Дрина, није мање лепо.

По завршетку студија добио сам више понуда за посао у иностранству, међутим, одлучио сам да се вратим кући и стечено знање преточим у праксу.

По сватове с буклијом

(/slika2)Поред тога што ради на рецепцији хотела „Језеро” у Перућцу, Стаменић је често ангажован као туристички водич, али ипак нађе времена и за хоби, мало необичан за младог човека – сакупљање старина.

– Све су то ствари које су се у домаћинству мога деде, на планини, у селу Солотуша, свакодневно користиле. Временом су изгубиле употребну вредност, али за мене и моју породицу и даље представљају драгоценост. Отац је на време уочио њихову важност и на мене пренео жељу да их сачувам – каже наш домаћин.

Сваки предмет у Неђиној збирци има своју причу, почев од пегле за чије загревање се користио жар. Ту је и дрвени заструг (чанак) у коме су чобани носили ужину – парче сира и хлеб. У ћошку је чекрк за мотање предива које може бити од вуне, конопље или лана, па делови разбоја, вретено и преслица… Окачени о клин висе дедини опанци, шиљкани  које је носио на венчању.

– Дрвену буклију за ракију, окићену цвећем и свадбарским пешкиром, некада је носио позивар с младожењине стране идући од куће до куће да позове сватове. Из ње је гутљај испијао свако ко пристане да дође на венчање. Затим су је будући сватови поново украшавали и пунили ракијом, за срећу и дуг живот младенаца – прича Неђа, и сам „зрео“ за женидбу.

Сликање дозвољено

– Тестија се нашла на старом креденцу, а некада се у њој вредним жетеоцима и косцима доносила на њиве и ливаде хладна вода са кладенца.

За етнокутак Неђа је добио и награду града на такмичењу „Бирамо најлепшу башту”, мада је он само део целине која чини двориште Стаменића. Пролазећи поред њега многи застају, знатижељно улазе са жељом да се сликају у тој бајној башти усред Бајине Баште.

– На сајмовима туризма сам видео многе интересантне штандове и на основу тога је осмишљено двориште. Сестра Марија ради у Београду и не пропушта прилику да кући донесе покоју саксију цвећа. Неке смо добијали и од пријатеља из иностранства, тако да се на мало простора нашло доста разноврсних биљака, поред старе крушке, шљиве пожегаче, јабуке петроваче.... Одскора је ту и дрвени вајат: треба негде ставити колевку и сандук са девојачком спремом.

Све нам личи на темеље будућег етномузеја, док Неђа одмахује главом.

– Није то стручна поставка, већ више породични „албум успомена“. А то што се и другима, посебно страним посетиоцима, допада и што желе баш ту да се фотографишу, потврђује да у Европи имамо своје место, са свим нашим различитостима и културним наслеђем које морамо сами да негујемо и чувамо.