Рецепт кубанске ракетне кризе

Вашингтон одустаје од распоређивања елемената система противракетне одбране у Европи – ракета у Пољској и радара у Чешкој. Овај потез САД могао се и очекивати, јер је то нешто што су демократе најављивале и пре него што је Барак

Обама ушао у Белу кућу. Но, на одлуку Вашингтона несумњиво је утицала и велика економска криза, јер „рат звезда“, макар и ограничен, није нимало јефтин пројекат, али и одлучно противљење Москве изградњи ракетног „штита“ у Пољској и Чешкој. У ситуацији када Америка троши огроман део војног буџета на ратове у Ираку и у Авганистану, велика новчана издвајања за нешто што има врло сумњиву дефанзивну улогу свакако подлеже преиспитивању.

Да ли је одустајање од распоређивања америчких ракета пресретача у Европи део неког америчко-руског договора око иранског или севернокорејског нуклеарног програма? Сасвим је могуће, јер Москви је било веома стало да Американци зауставе пројекат СДИ у Пољској и Чешкој. Сигурно је да ниједна страна неће одмах пожурити да објави „детаље нагодбе“, али ће Вашингтон вероватно ипак морати да америчкој јавности објасни како се то сада одједном одустаје од нечега што је само пре годину дана најављивано као најважније питање одбране САД од ракетних напада из тзв. отпадничких држава.  

Наиме, скоро пет година из Вашингтона је стално понављано да су Пољска и Чешка једине локације за тај „штит“, па је потрошено доста и времена и пара да се у то увери и јавност тих земаља – Варшави и Прагу обећана је и велика војна помоћ. Пољска је као противуслугу одмах затражила амерички ПВО систем „патриот“ и додатан број авиона Ф-16.

Руси су амерички „штит“ дочекали као велику претњу својој безбедности, јер су нове америчке ракете у Пољској укинуле могућност другог, односно узвратног нуклеарног удара Русије. Из Москве је речено да се те америчке ракете пресретачи у контејнерима могу лако заменити офанзивним пројектилима којима до Москве треба само три минута лета, и да на тај начин Вашингтон доводи Москву у позицију у коју је Хрушчов довео Кенедија када је инсталирао ракете средњег домета на Куби. Знамо како се договором завршила кубанска ракетна криза.

Какав је садржај новог америчко-руског договора? На који начин ће га „платити“ Техеран и Пјонгјанг? А сигуро је да, на неки начин, и хоће. Прво су Руси недавно распоредили систем С-300 близу границе са Северном Корејом. Па смо онда имали аферу са бродом „Арктик си“...

У целој причи најсмешнији су испали они који су стално тврдили да су Пољска и Чешка једина права места за „штит“, иако је сваки професор физике и географије то могао да демантује. Са своје стране, Русија је нудила да Американци у те сврхе, ако већ страхују од иранских ракета, користе руски радар у Азербејџану, па затим да и руске посаде буду на радару крај Прага. Све је то одбијено и Москва је као противмеру најавила постављање ракета „искандер“ у области Калињинграда и у Белорусији.

Сада, када од пројекта СДИ у Пољској и Чешкој нема ништа, постоји могућност да се тај систем расподели на бродове америчке шесте флоте у Медитерану, да буде инсталиран у Турској, или у Израелу. Балкан? Тешко да би се Вашингтон одлучио да тако софистицирану технологију распоређује у релативно нестабилном подручју. Вашингтону сада преостаје и проблем како да Пољацима и Чесима објасни одустајање од нечега што је стално објашњавано као врхунско питање безбедности Запада.