Консензус за болне мере штедње

Основна тензија у одговору на текућу економску кризу налази се уфискалнојполитици, сматра професор Економског факултета Павле Петровић и уредник „Кварталног монитора” у уводнику најновијег броја овог часописа. На кратак рок фискална политика треба да дозволи дефицит и тако стимулише привредну активност, али на средњи рок истовремено мора да спречи претерани раст јавног дуга. Главни изазов је како обезбедити прави баланс између тихзахтева.

Професор Петровић подсећа да се Влада Србије и Међународни монетарни фонд нису договорили кад је реч о буџетуза идућу годину – ММФ је прихватио повећање фискалног дефицита са три на 4,5 одсто за ову годину, али је тражио да види како ће влада извршити неопходно смањивање буџетског дефицита у 2010. години. Влада засад обећава реформу јавног сектора, али не показује за колико и где ће смањити јавну потрошњу. Остаје да се две стране поново сретну у октобру да би преговарале о томе.

Сада, напомиње Павле Петровић, долази на ред од владе обећана реформа јавних финансија. Међутим, маневарски простор је веома узак и пред владом стоје озбиљне одлуке.

ММФ предлаже Србијиу 2010. смањење фискалног дефицита на 3,5 одсто БДП-а. Већ први,груби рачуни показују да ће и уз задржавање замрзнутих пензија и плата у јавном сектору бити неопходно уштедети још око 700 милиона евра, што је преко два одсто БДП-а. Збогизносакоји треба уштедети и начинакако то постићи разишлису се влада и ММФ током августовских преговора са намером да покушају поново у октобру. Ако би се ишло на већи дефицит, што изгледа бар део владе жели, онда би јавни дуг могао у неколико наредних година да достигне између 50 и 60 одсто БДП-а. Тада бисмосамо за камате плаћали око три одсто БДП-а, што је три четвртине укупног издвајања за образовање у Србији. Да ли то заиста желимо?

С друге стране, смањивање дефицита на 3,5 одсто подразумева уштеде у текућој јавној потрошњи за више од горе поменутих два одсто, јер истовремено, ако је влада озбиљна у погледу својих планова за изградњу инфраструктуре, јавне инвестиције треба повећати у 2010. То претходно подразумева додатно велико смањење текућих јавних расхода које може да се покаже економски и/или политички неодрживим. Стога не треба искључити ни делимично повећање пореза. Пресудна за претходно описано велико фискално прилагођавање јесте снажна политичка подршка. Председник Републике начелно је стао иза реформе јавних финансија. Остаје да се надамо да ће уз његову помоћ и хетерогена влада успети да се договори око неопходних, мада политички болних мера.

Монетарна политика са своје стране може да дазначајанподстрек привредној активности. Монетарно попуштање треба да заустави погубан тренд поновног раста реалне вредности динара. Србија више неће моћи, а и не треба, свој привредни раст да базира на великом приливу страног капитала и прецењеној вредности домаће валуте. Нови модел раста после кризе Србија мора да базира на експанзији размењивог сектора (прерађивачка индустрија, међународне услуге, део пољопривреде) који ће се такмичити било у свету (извоз) или код куће (са увозом).

Но,вредност динара је само део приче. Реформе на страни понуде које треба да доведу до знатнограста продуктивности одлучујуће су за промену привредне структуре Србије и здрав привредни раст. Оне треба, пре свега, знатнода повећају конкурентност на тржиштима производа у Србији, где смо на основу управо објављеног извештаја о конкурентности у свету на 112. од 133 места. Тај извештај указује инапретеранудржавнурегулацију, а на то упућује и извештај Светске банке о пословању у Србији. И даље смо убедљиво међу најгорим земљама кад је реч о издавању грађевинских дозвола.

М. Бркић