Српски бонвиван на „Титанику”

Крајем деведесетих година прошлог века, бежећи од безнађа балканског распада, јунак романескног првенца нашег познатог песника Драгана Јовановића Данилова „Отац ледених брда“ (управо излази из штампе у издању „Архипелага“) одлази чак до Исланда, где у лавиринтима подземне библиотеке – неке врсте Нојеве барке човечанства – открива сабране све књиге света и све тајне живих и мртвих. Паралелно, кроз писма и одломке из исландске „Пешчане књиге“, реконструише се пустоловни живот колекционара и дендија Данила Медаковића, почетком прошлог века. Тема књиге се, даље, премешта на општији пакао и микрорајеве 20. века, чије су парадигме потонуће „Титаника“ и кобни њујоршки 11. септембар 2003.

– Са романсијерског становишта ти трагични, а заправо болно харизматични догађаји какви су потонуће „Титаника“ и рушење кула-близнакиња изазовни су за писца – појашњава Данилов. – Много је о томе написано. Мене нису занимале последице које су ти догађаји изазвали у свакодневици. Било ми је важно да тим догађајима омеђим мој романескни свет. Иначе, сматрам да се о трагичном најефикасније може говорити кроз призму љубавне приче – у овом случају Данила Медаковића и француске виолончелисткиње Жилијет Ердоди. Јер, смисао супротности јесте у томе да једна другу што боље осветле. Моји јунаци нису машине које се могу раставити и поново саставити. То су ендемске појаве у једном епидемијском свету, просветљене личности, бића са дугом историјом гена, навика и осећања, путници кроз непрегледне пустиње историје.

Пре него што се укрца на „Титаник“, бонвиван Медаковић отискује се из Србије у Беч, Барселону, Париз… плови до Бразила, упознаје младог Хитлера, Фројда, Вајнингера, Лазу Костића, а Медаковићев син касније постаје Теслин лекар… Зашто баш те личности?

„Отац ледених брда“ говори о синхроницитету, о тајанственим телепатијама између људи који живе у различитим временима. То је и аутобиографски роман у коме се укрштају лична осамљеност и историјско искуство, пресна садашњост и ослушкивање гласова из прошлости. Верујем да је сваки аутентични романескни свет створен по лику и обличју постојећег света. Отуда и личности које помињете. Мој роман је изграђен на маски приређивача и техници пронађеног рукописа – то је, наравно, стари трик, али који увек пали! Интрига је у томе што се овде приређивач претвара у писца који бива емотивно укључен у читав ланац догађаја.

Да ли су сва наша бекства осуђена на бродолом?

Случај је тај ситни демон који продире у закон и разара га. Случај је полазна тачка сваког живота, сваког романа, повести. Ето, рецимо, шта је то, каква сила која доведе до тога да неколицина пробисвета, који су до јуче жицкали за цигаре, пиво и кобасице, преко ноћи сниме генијални албум и постану највећи и најбогатији бенд на свету? Ником још није успело да одгонетне енигматичне путеве под којима се одвија случај. Вучени судбинским силама свефатума, ми смо тек марионете космичких сила. Комбинаторика и најсићушнијих догађаја у нашим животима скоро је компјутерски испрограмирана. Слободна воља у људи, једноставно, не постоји. А и ако је има, сведена је на најмању могућу меру. А добра дела, која са суновратом цивилизација падају у заборав, ипак остају забележена и сачувана у причама, епопејама и сфери психичких архетипова, да би се у потпуности обелоданила у пресудним часовима.

Због чега је Вашим јунацима тако тескобно у Србији, крајем 19, баш као и крајем 20. века?

Мојим јунацима је тесно у Србији зато што их искушавају ирационални и опојни демони скиталаштва и авантуризма. Они, дакле, нису изгнаници, то би било сувише патетично. Моји јунаци желе да се ослободе историје да би живели. Они не траже свој идентитет кроз историју, зато што је историја за њих реч која је изгубила садржај, реч која се распрсла.

А те личности доста зајме од Вас – одрастање у Пожеги, „граду у којем би и ђаво цркао од досаде“, Вашу песничку барокност и ерудицију, књигу „Хомер предграђа“…

Желео сам да се то што описујем мистериозни живот Данила Медаковића, јединог Србина који страда у катастрофи „Титаника“ 1912. године, рефлектује у стварности. Мислим да писци данас мало познају стварност у којој живе, нису пробуђени за стварни, пресни живот и зато се без дубоког мотива и порива запућују у наративе са стереотипним историјским заплетима. Верујем да похлепни поглед писца треба да буде спуштен на стварност и да се прича пише одоздо, а не одозго, са некаквог пиједестала.

Које своје доживљаје и црте никад не бисте поклонили својим јунацима?

Мојим јунацима никада не бих поклонио моју осамљеност. За разлику од мојих јунака, ја немам одисејски комплекс луталаштва. Мој бог је Хиперион и он ми омогућава да будем на једном месту, посвећен свом раду.

Оно што повезује све јунаке, без обзира на епохе, јесте чежња за лепотом и еросом у времену хаоса. О каквом је „изгубљеном рају“ реч?

Колекционар Павле Подбјелски рај проналази у свету својих порцеланских фигура и ретких књига, док Данило Медаковић рај проналази у Вермеровој слици „Девојка са виолончелом“ коју открива и купује у једној антикварници у Венецији, почетком двадесетог века. Мој роман је и прича о колекционарству као страсној пасији. Пишем оно што живим, и сам сам колекционар слика и ретких књига. Сви моји јунаци у уметности виде могућност да се приближе наднаравном, истини. Моји јунаци су увек у тој ватри која се зове уметност, поезија, љубав, а сад што је производ те ватре пепео то је само питање генезе и напосе „пада човековог“.

Један лик вели да „више нема добрих, расних љубавница као у роману“… Да ли је у времену секса без страсти могуће остварити тренутке апсолутне љубавне среће?  

Страст је, заправо, нека врста више трезвености. Одувек ме опседало како еротски додир плоти пренети у речи. За мене, лепота не постоји изван женског тела. Мене у прози занима феномен женствености као жеђи, као жеље жене да начини прокреацију са најбољим. Моји јунаци трагају за тим „тренуцима срца који немају цену“. Једна личност у мом роману каже: „Ако водиш љубав стварно фантастично, једном годишње је довољно. То ће те тако дубоко задовољити да ћеш кроз спајање са женом коју волиш и која те узбуђује осетити безвременост и након тога бићеш изнутра обасјан месецима“.

Роман „Отац ледених брда“ писали сте читаву деценију, као да правите какав еликсир и трудили се, кажете, да га „ишчистите“ од поезије. Зашто, кад је модеран роман као и Ваш, спој есеја, фрагмената, поезије и, уопште, свега и свачега?

Требало ми је дуго време да се саживим са мојим јунацима и да их разоткријем, најпре себи, а потом и мом читаоцу. Ко не уме да описује, тај засигурно не уме ни да прича причу. Верујем да ликови у роману оживе кад надвладају писца и отргну се од њега. Последње исправке радио сам у страху да текст не постане преосмишљен и разгонетнут. Роман сам завршио у Александрији коју још увек доживљавам као грчки град заоденут египатском мистиком. Хтедох рећи, као град за самоспознају.

Да ли је „Отац ледених брда“, дакле, поетски роман?

„Отац ледених брда“ није поетски роман какав би се можда очекивао од песника, мада не спорим да роман има поетску ауру. У прози држим до менталног реда и тачности. По мом поимању, роман мора бити стегнут, архитектонски јасан, а не безобличан, расплињујући и распусно раздешен. Простор романа је поље концентрације моћи. Као и свет и роман као чудовишна форма представља неразмрсиву сложеност. Допада ми се Кундерино одређење да је романсијер истраживач постојања. Писање романа је превасходно моћни антрополошки чин. А то се данас заборавља. Писац прави судбину човека, ствара нешто живо.

-------------------------------------------------------------------------

Винавер пре Борхеса

У метафизичком језгру мог романа налази се прича о библиотеци-лавиринту која крије тајне биографије свих живих и мртвих. Но, „Оца ледених брда“ никако не бих везивао за Борхеса. Ретко ко у нашој средини зна да Винавер пре Борхеса у једној својој причи даје пројекцију вавилонске библиотеке. Тек, нема краја причама о библиотекама и лавиринтима. Библиотека је меморија човечанства, место на коме се чува сећање, супститут Бога.

Сви ми живимо у развалинама заборава. Библиотекари и архивари из мог романа су управо фанатични борци против таквог утемељујућег заборава. Велика је тајна ко је и шта је отац ледених брда. То је далеко изван сфере мог разабирања. Нека читалац просуди.