Откривање Америке

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, септембра – „Уживајте у вашем боравку у Америци”, рекао нам је, пошто је обавио неопходне процедуре, униформисани граничар за имиграционим пултом на вашингтонском међународном аеродрому „Далс”.

Процедуре су једноставне захваљујући сложеној технологији која их подржава. Прво су електронски очитани наши пасоши, затим на специјалном оптичком читачу проверени наши отисци прстију (који су у базу података ушли када смо у Београду, у америчком конзулaту пролазили кроз процес добијања визе), а затим смо минијатурним објективом (апаратура је негде другде) фотографисани, на једну пасошку страницу потом прихефтан папир који ће бити скинут приликом првог изласка из земље – и ушли смо у Америку.

Пошто нам је пртљаг каснио један дан, није било потребе за царинским формалностима, мада смо пре тога, посебним формуларом, још у авиону били упознати шта се сме, а шта је забрањено унети, и то потписали. Кофери су стигли сутрадан у хотел, неотварани. Шта је унутра, могло се видети и без тога, на царинским рендген апаратима.

Прва адреса нам је био стари хотел „Чрчхил” („Црквено брдо”), здање подигнуто још 1906, а у међувремену неколико пута реновирано, на Авенији Конектикат, недалеко од чувеног „реда амбасада”. Да су политика (која укључује и дипломатију) и туризам главне индустрије америчке престонице, видело се већ по суседству нашег хотела: поред њега је био и један из ланца „Мериот”, преко пута „Хилтон” (онај у чијем сутерену се одржава чувени годишњи „молитвени доручак” са америчким председником и неколико хиљада званица), а у непосредној близини још неколико.

Оно што већ на први поглед оставља упечатљив утисак, то је вашингтонски урбанистички ред, што, наравно, није случајно, јер као град се није формирао спонтано, већ плански, још откако је Џорџ Вашингтон, први председник Америке и „отац нације”, место поред реке Потомак одабрао за будућу престоницу, а видевши га, за њено пројектовање ангажовани архитекта, Пјер Чарлс Ленфан место 1791. описао као „пиједестал који чека свој споменик”.

Кад се каже урбанистички ред, то онда значи да ново не засењује старо, нити старо смета новом – све је у хармонији, добро усклађено и, рекло би се, перфектно одржавано. Све је готово савршено чисто, на улицама нема ни контејнера за ђубре (канте се износе непосредно пре него што их камиони чистоће празне), саобраћај јесте динамичан, али не и загушен, возачи дисциплиновани и у вожњи и у паркирању.

Сналажење у Вашингтону је једноставно, јер су његове границе, у облику квадрата, повучене лењиром. Сем тога, подељен је у четири квадранта који се срећу на Капитол хилу, где је амерички Конгрес, са географским ознакама (северозапад, североисток, југозапад и југоисток) које се обележавају са по два слова и стављају на крај сваке адресе, тако да се одмах стиче представа где се шта налази.

Улице које иду у правцу север–југ означене су редним бројевима, а оне исток–запад словима, абецедним редом. По дијагонали су авеније, које носе искључиво имена савезних држава, сусрећући се на трговима и кружним токовима.

Први контакти са људима остављају утисак непосредности. У свакој установи или продавници, прво што ће рећи јесте питање како сте. Ословљавање је првим именом, као да смо стари знанци. Видевши нас са мапом града, у неколико наврата су нам пришли и понудили помоћ.

Прве лекције из нешто другачијих обичаја научили смо брзо. У реду испред касе супермаркета, у једном тренутку нашао сам се исувише близу дами која је (наравно, картицом) плаћала свој рачун. Одмах ме је опоменула да се одмакнем. Накнадно сам схватио зашто: подаци са картице су идентитет, а „крађа идентитета”, у ери када се готово све плаћа бројевима са платне пластике, уносна је делатност савремених криминалаца.

У Америци мало шта може да се заврши без аутомобила – без сопствена четири точка сте, малтене, као инвалид, али у Вашингтону је то мањи проблем него другде. Његов јавни саобраћај, са пет линија метроа и мрежом аутобуса, удобан је и надасве ефикасан. Мало је изгледа да се залута – све је обележено јасно и једноставно. У метроу готово да нема контакта са њеним намештеницима, на свакој станици само је по један дежурни који даје информације и решава недоумице, а све остало поверено је аутоматима.

У аутобусу је нешто непосредније, возач је и кондуктер и водич. У нашој првој вожњи, кад нисмо имали припремљену ситнину да убацимо у кутију и уместо тога понудили папирне новчанице, возач је био великодушан: „Ово је бесплатна вожња за вас”, рекао нам је, видевши да смо новодошли и уверен ваљда да ћемо следећи пут бити припремљенији.

Вашингтон ди-си (дистрикт Колумбије, за разлику од савезне државе Вашингтон на другој обали Америке) није велик – само нешто преко пола милиона становника. Али његови делови су практично и насеобине у суседним државама, па се рачуна да њему припада бар десет пута више људи, око 5,5 милиона. Занимљиво је да, иако се изборио да има свог представника у Конгресу, тај представник нема право гласа, јер престоница није држава.

У првим вашингтонским данима сусрели смо се са једном отежавајућом околношћу на коју се тешко навикавамо: кад окренете телефонски број неке установе или фирме, готово је немогуће разговарати са живим човеком. По правилу вас дочекује снимљени глас, који прво издекламује причу о томе кога сте добили и чиме се то надлештво или фирма све баве, па онда вам нуде опције које бирате тако што притискате поједине бројеве. Док сте у том лавиринту, пуштају вам (њихове) рекламе. На крају, ипак, ако вас не изда стрпљење, добијете неког живог, али, почесто, и он вас пребацује на аутомат, па почињете све из почетка. А минути (који коштају) брзо откуцавају...

Милан Мишић