Otkrivanje Amerike

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, septembra – „Uživajte u vašem boravku u Americi”, rekao nam je, pošto je obavio neophodne procedure, uniformisani graničar za imigracionim pultom na vašingtonskom međunarodnom aerodromu „Dals”.

Procedure su jednostavne zahvaljujući složenoj tehnologiji koja ih podržava. Prvo su elektronski očitani naši pasoši, zatim na specijalnom optičkom čitaču provereni naši otisci prstiju (koji su u bazu podataka ušli kada smo u Beogradu, u američkom konzulatu prolazili kroz proces dobijanja vize), a zatim smo minijaturnim objektivom (aparatura je negde drugde) fotografisani, na jednu pasošku stranicu potom priheftan papir koji će biti skinut prilikom prvog izlaska iz zemlje – i ušli smo u Ameriku.

Pošto nam je prtljag kasnio jedan dan, nije bilo potrebe za carinskim formalnostima, mada smo pre toga, posebnim formularom, još u avionu bili upoznati šta se sme, a šta je zabranjeno uneti, i to potpisali. Koferi su stigli sutradan u hotel, neotvarani. Šta je unutra, moglo se videti i bez toga, na carinskim rendgen aparatima.

Prva adresa nam je bio stari hotel „Črčhil” („Crkveno brdo”), zdanje podignuto još 1906, a u međuvremenu nekoliko puta renovirano, na Aveniji Konektikat, nedaleko od čuvenog „reda ambasada”. Da su politika (koja uključuje i diplomatiju) i turizam glavne industrije američke prestonice, videlo se već po susedstvu našeg hotela: pored njega je bio i jedan iz lanca „Meriot”, preko puta „Hilton” (onaj u čijem suterenu se održava čuveni godišnji „molitveni doručak” sa američkim predsednikom i nekoliko hiljada zvanica), a u neposrednoj blizini još nekoliko.

Ono što već na prvi pogled ostavlja upečatljiv utisak, to je vašingtonski urbanistički red, što, naravno, nije slučajno, jer kao grad se nije formirao spontano, već planski, još otkako je Džordž Vašington, prvi predsednik Amerike i „otac nacije”, mesto pored reke Potomak odabrao za buduću prestonicu, a videvši ga, za njeno projektovanje angažovani arhitekta, Pjer Čarls Lenfan mesto 1791. opisao kao „pijedestal koji čeka svoj spomenik”.

Kad se kaže urbanistički red, to onda znači da novo ne zasenjuje staro, niti staro smeta novom – sve je u harmoniji, dobro usklađeno i, reklo bi se, perfektno održavano. Sve je gotovo savršeno čisto, na ulicama nema ni kontejnera za đubre (kante se iznose neposredno pre nego što ih kamioni čistoće prazne), saobraćaj jeste dinamičan, ali ne i zagušen, vozači disciplinovani i u vožnji i u parkiranju.

Snalaženje u Vašingtonu je jednostavno, jer su njegove granice, u obliku kvadrata, povučene lenjirom. Sem toga, podeljen je u četiri kvadranta koji se sreću na Kapitol hilu, gde je američki Kongres, sa geografskim oznakama (severozapad, severoistok, jugozapad i jugoistok) koje se obeležavaju sa po dva slova i stavljaju na kraj svake adrese, tako da se odmah stiče predstava gde se šta nalazi.

Ulice koje idu u pravcu sever–jug označene su rednim brojevima, a one istok–zapad slovima, abecednim redom. Po dijagonali su avenije, koje nose isključivo imena saveznih država, susrećući se na trgovima i kružnim tokovima.

Prvi kontakti sa ljudima ostavljaju utisak neposrednosti. U svakoj ustanovi ili prodavnici, prvo što će reći jeste pitanje kako ste. Oslovljavanje je prvim imenom, kao da smo stari znanci. Videvši nas sa mapom grada, u nekoliko navrata su nam prišli i ponudili pomoć.

Prve lekcije iz nešto drugačijih običaja naučili smo brzo. U redu ispred kase supermarketa, u jednom trenutku našao sam se isuviše blizu dami koja je (naravno, karticom) plaćala svoj račun. Odmah me je opomenula da se odmaknem. Naknadno sam shvatio zašto: podaci sa kartice su identitet, a „krađa identiteta”, u eri kada se gotovo sve plaća brojevima sa platne plastike, unosna je delatnost savremenih kriminalaca.

U Americi malo šta može da se završi bez automobila – bez sopstvena četiri točka ste, maltene, kao invalid, ali u Vašingtonu je to manji problem nego drugde. Njegov javni saobraćaj, sa pet linija metroa i mrežom autobusa, udoban je i nadasve efikasan. Malo je izgleda da se zaluta – sve je obeleženo jasno i jednostavno. U metrou gotovo da nema kontakta sa njenim nameštenicima, na svakoj stanici samo je po jedan dežurni koji daje informacije i rešava nedoumice, a sve ostalo povereno je automatima.

U autobusu je nešto neposrednije, vozač je i kondukter i vodič. U našoj prvoj vožnji, kad nismo imali pripremljenu sitninu da ubacimo u kutiju i umesto toga ponudili papirne novčanice, vozač je bio velikodušan: „Ovo je besplatna vožnja za vas”, rekao nam je, videvši da smo novodošli i uveren valjda da ćemo sledeći put biti pripremljeniji.

Vašington di-si (distrikt Kolumbije, za razliku od savezne države Vašington na drugoj obali Amerike) nije velik – samo nešto preko pola miliona stanovnika. Ali njegovi delovi su praktično i naseobine u susednim državama, pa se računa da njemu pripada bar deset puta više ljudi, oko 5,5 miliona. Zanimljivo je da, iako se izborio da ima svog predstavnika u Kongresu, taj predstavnik nema pravo glasa, jer prestonica nije država.

U prvim vašingtonskim danima susreli smo se sa jednom otežavajućom okolnošću na koju se teško navikavamo: kad okrenete telefonski broj neke ustanove ili firme, gotovo je nemoguće razgovarati sa živim čovekom. Po pravilu vas dočekuje snimljeni glas, koji prvo izdeklamuje priču o tome koga ste dobili i čime se to nadleštvo ili firma sve bave, pa onda vam nude opcije koje birate tako što pritiskate pojedine brojeve. Dok ste u tom lavirintu, puštaju vam (njihove) reklame. Na kraju, ipak, ako vas ne izda strpljenje, dobijete nekog živog, ali, počesto, i on vas prebacuje na automat, pa počinjete sve iz početka. A minuti (koji koštaju) brzo otkucavaju...

Milan Mišić