ЕПС није фабрика ципела

Више нико озбиљан, осим неких људи из минорних партија или поједини „независни” експерти, не говори о потпуној продаји Електропривреде Србије. И то је добро. То, међутим, никако не значи да од свега започетог у погледу својинске и других видова трансформације ЕПС-а треба дићи руке. Поготово не у отклањању слабости које увек прате рад великих државних монополских предузећа какав је, поред осталих, и ЕПС. Али, том послу не може се прићи као да је у питању обична фабрика ципела, сматра проф. др Јуриј Бајец, наш познати економиста и саветник премијера Србије Мирка Цветковића.

ЕПС ни по чему, каже, није обичан „комад” породичног блага, већ национални ресурс, са директном и још већом посредном користи за целу заједницу.

– Зато држава ни у једној варијанти не сме да се одрекне свог контролног пакета у њему, нити да дозволи да његова развојна питања или приватизација постану плод политичког надмудривања. Његова даља судбина мора да буде плод осмишљене државне и дугорочне електроенергетске политике донете на влади и усвојене у републичкој Скупштини. ЕПС данас, а поготово оно што треба да буде сутра, није минули рад само оних који су у њему радили, већ, пре свега, највећег броја грађана ове земље – указује Бајец.

Наш саговорник није баш велики поборник бесплатне поделе акција јавних предузећа пунолетним грађанима, па тиме и ЕПС-а, али закон је ту и док се не промени мора се примењивати. Остаје, напомиње, да се види и колики ће део акција добити садашњи и његови бивши радници.

Све у свему, напомиње, лако се може догодити да поприличан део његовог скупог „колача” акција пређе у руке грађана, а да главно питање – развој компаније – остане нерешено. Зато сваки следећи потез, уз доношење одговарајуће државне одлуке, мора да буде базиран само на развоју ЕПС-а, јер ми ни сада, са привредом која никако да се пробуди, немамо довољно електричне енергије, па је у зимском периоду увозимо.

– Када кажем да се у будућим својинским и другим променама ЕПС-а мора водити рачуна о његовој развојној компоненти, не говорим о продаји неког његовог дела да би се узете паре слиле у буџет. То би тек био промашај. Пошто, међутим, још увек нема неког целовитог и осмишљеног програма његовог реструктурисања, сматрам да би се неком великом иностраном стратешком партнеру, на тендеру, могло понудити 20 одсто акција ЕПС-а и тај новац искористити за подизање нових блокова термоелектрана од 700 или више мегавата – каже Бајец и додаје да постоје и нека друга решења, као што је, на пример, узимање дугорочних инвестиционих зајмова, јер смо тако некада градили, али о томе, ипак, држава мора да каже своју реч.

Она иста држава која годинама, подсећа наш саговорник, купује социјални мир ниском или замрзнутом ценом струје, а појединим великим фирмама тиме омогућава огроман профит. Киловат-сат у Србији у просеку износи око четири евроцента, што је убедљиво најнижа цена у целом региону, а у односу на просек земаља ЕУ и троструко нижа. Шта то говори? Да ЕПС са садашњом ценом електричне енергије, ма коме га продали, не може као систем да послује успешно, а без профита нема развоја. Тиме се, опет, враћамо на почетак – на улогу државе.

– Чим нешто не вреди пуно, а потрошња се не осети по џепу, што је случај са струјом, о томе нико не води рачуна. Чак ни држава. Јер, да је одлучна да помогне својој компанији донела би много строже грађевинске и друге прописе по којима би се спречило расипање струје. Не би нам куће и солитери били као решетке, а прозори за прављење промаје. Међутим, када бисмо цену струје, као најплеменитији вид енергије, довели на ниво бар суседних земаља и наши потрошачи би се брзо прерачунали и почели да штеде – каже Бајец.

Слободан Костић

(Сутра: Приватизација – погрешна и преурањена)

-----------------------------------------------------------

Нова процена вредности

ЕПС је, према подацима којима располаже Бајец, најскупље и највеће предузеће у Србији. Књиговодствена вредност капитала ЕПС-а процењена је на око 6,7 милијарди евра. Након утврђивања књиговодствене вредности, основни циљ је довођење ЕПС-а у позицију да, као систем, послује профитабилно. То се не може постићи само масовним отпуштањем радника или драстичним кресањем трошкова. Простора за рационализацију наравно увек има, али до профитабилности и рентабилности зна се како се долази, наглашава Бајец.