EPS nije fabrika cipela

Više niko ozbiljan, osim nekih ljudi iz minornih partija ili pojedini „nezavisni” eksperti, ne govori o potpunoj prodaji Elektroprivrede Srbije. I to je dobro. To, međutim, nikako ne znači da od svega započetog u pogledu svojinske i drugih vidova transformacije EPS-a treba dići ruke. Pogotovo ne u otklanjanju slabosti koje uvek prate rad velikih državnih monopolskih preduzeća kakav je, pored ostalih, i EPS. Ali, tom poslu ne može se prići kao da je u pitanju obična fabrika cipela, smatra prof. dr Jurij Bajec, naš poznati ekonomista i savetnik premijera Srbije Mirka Cvetkovića.

EPS ni po čemu, kaže, nije običan „komad” porodičnog blaga, već nacionalni resurs, sa direktnom i još većom posrednom koristi za celu zajednicu.

– Zato država ni u jednoj varijanti ne sme da se odrekne svog kontrolnog paketa u njemu, niti da dozvoli da njegova razvojna pitanja ili privatizacija postanu plod političkog nadmudrivanja. Njegova dalja sudbina mora da bude plod osmišljene državne i dugoročne elektroenergetske politike donete na vladi i usvojene u republičkoj Skupštini. EPS danas, a pogotovo ono što treba da bude sutra, nije minuli rad samo onih koji su u njemu radili, već, pre svega, najvećeg broja građana ove zemlje – ukazuje Bajec.

Naš sagovornik nije baš veliki pobornik besplatne podele akcija javnih preduzeća punoletnim građanima, pa time i EPS-a, ali zakon je tu i dok se ne promeni mora se primenjivati. Ostaje, napominje, da se vidi i koliki će deo akcija dobiti sadašnji i njegovi bivši radnici.

Sve u svemu, napominje, lako se može dogoditi da popriličan deo njegovog skupog „kolača” akcija pređe u ruke građana, a da glavno pitanje – razvoj kompanije – ostane nerešeno. Zato svaki sledeći potez, uz donošenje odgovarajuće državne odluke, mora da bude baziran samo na razvoju EPS-a, jer mi ni sada, sa privredom koja nikako da se probudi, nemamo dovoljno električne energije, pa je u zimskom periodu uvozimo.

– Kada kažem da se u budućim svojinskim i drugim promenama EPS-a mora voditi računa o njegovoj razvojnoj komponenti, ne govorim o prodaji nekog njegovog dela da bi se uzete pare slile u budžet. To bi tek bio promašaj. Pošto, međutim, još uvek nema nekog celovitog i osmišljenog programa njegovog restrukturisanja, smatram da bi se nekom velikom inostranom strateškom partneru, na tenderu, moglo ponuditi 20 odsto akcija EPS-a i taj novac iskoristiti za podizanje novih blokova termoelektrana od 700 ili više megavata – kaže Bajec i dodaje da postoje i neka druga rešenja, kao što je, na primer, uzimanje dugoročnih investicionih zajmova, jer smo tako nekada gradili, ali o tome, ipak, država mora da kaže svoju reč.

Ona ista država koja godinama, podseća naš sagovornik, kupuje socijalni mir niskom ili zamrznutom cenom struje, a pojedinim velikim firmama time omogućava ogroman profit. Kilovat-sat u Srbiji u proseku iznosi oko četiri evrocenta, što je ubedljivo najniža cena u celom regionu, a u odnosu na prosek zemalja EU i trostruko niža. Šta to govori? Da EPS sa sadašnjom cenom električne energije, ma kome ga prodali, ne može kao sistem da posluje uspešno, a bez profita nema razvoja. Time se, opet, vraćamo na početak – na ulogu države.

– Čim nešto ne vredi puno, a potrošnja se ne oseti po džepu, što je slučaj sa strujom, o tome niko ne vodi računa. Čak ni država. Jer, da je odlučna da pomogne svojoj kompaniji donela bi mnogo strože građevinske i druge propise po kojima bi se sprečilo rasipanje struje. Ne bi nam kuće i soliteri bili kao rešetke, a prozori za pravljenje promaje. Međutim, kada bismo cenu struje, kao najplemenitiji vid energije, doveli na nivo bar susednih zemalja i naši potrošači bi se brzo preračunali i počeli da štede – kaže Bajec.

Slobodan Kostić

(Sutra: Privatizacija – pogrešna i preuranjena)

-----------------------------------------------------------

Nova procena vrednosti

EPS je, prema podacima kojima raspolaže Bajec, najskuplje i najveće preduzeće u Srbiji. Knjigovodstvena vrednost kapitala EPS-a procenjena je na oko 6,7 milijardi evra. Nakon utvrđivanja knjigovodstvene vrednosti, osnovni cilj je dovođenje EPS-a u poziciju da, kao sistem, posluje profitabilno. To se ne može postići samo masovnim otpuštanjem radnika ili drastičnim kresanjem troškova. Prostora za racionalizaciju naravno uvek ima, ali do profitabilnosti i rentabilnosti zna se kako se dolazi, naglašava Bajec.