ПАПЕНОВ ЛОНАЦ

„Устани стисни песницу
Време је да кренеш на улицу
Ништа не пада само са неба
Бори се за оно што ти треба

Панк-рок група ,,Директори”

Да ли је у Србији могућ социјални договор и социјални мир или ће се ове године коначно догодити врућа синдикална јесен која је, после силних најава последњих година, више звучала као отрцана фраза радничких трибуна него озбиљна претња бахатим социјалним партнерима?

Ништа није немогуће у Србији, земљи свеколиких могућности у којој је производња замрла, где сваки девети који ради не прима плату, а сваки четврти радно способан нема посао, где су отпуштања масовна, социјални програми оскудни а синдикати слабашни, расцепкани, често и поткупљени.

Нови незапослени, пад стандарда, повећани порези за одржавање државне потрошње, корупција, све то просто мами људе да изађу на улице.

Разумљиво је да се незадовољство окреће према држави и власти. Ко је одговоран што привреда нема визију, што су предузећа распродавана под сумњивим околностима па се сада испоставља да је свака пета приватизација била лоша, што се умножила администрација, што држава није обезбедила да се плаћају порези и доприноси, што нема будућности?

Економска криза оголела је социјалну димензију наше тугаљиве стварности, па ће много тога зависити од владиног пакета мера да се запосленима омогући да у таквим временима остварују своја права чиме би се предупредили масовни штрајкови и радикализација протеста.

Изгледа да држава тек сада разуме оно што десетине хиљада људи годинама осећа на својој кожи: да им је доста послодаваца-клептократа који су се накуповали фирми само да би их препродали и опрали новац. Да је превише нових капиталиста који не поштују уговорне обавезе, не исплаћују зараде, оних који су током последњих неколико месеци отпустили најмање 6.000 радника.

Догорело је до ноката. Према подацима Савеза самосталних синдиката, у Србији тренутно штрајкује од 32.000 до 33.000 радника, већина због неисплаћених зарада, остали због неисплаћених отпремнина или због неуплаћених доприноса за здравствено и пензионо осигурање.

Како није обавезно да народ плаћа све што би за њега требало да буде спасоносно, јесен би овај серијал могла да увећа. Истиче рок употребе трпељивости незадовољника која се временом претворила у социјалну апатију и успаванку и предузетницима и властима.

Схватајући да је ђаво однео шалу, држава је – оличена министром за рад и социјалну политику Расимом Љајићем – одлучила да пакетом социјалних мера ускочи у помоћ угроженима, али и себи, јер се власт плаши нових избора.

Не значи да јесен неће бити врућа. Откако је капитализам заменио социјализам а послодавци соцбирократију, штрајкови су стигли уместо ,,обустава рада”, мада је у суштини борба за минималне дневнице и веће плате, краће радно време, боље услове рада, социјалну и здравствену заштиту остала непромењена.

Роза Луксембург није могла да се бави синдикатима и транзицијом, али данас је опште место да ефикасне штрајкове у ери дивљег капитализма није лако организовати. Штрајкова има, нема резултата.

Сасвим овлашна консултација документације показује ми да су овде од доласка демократије штрајковали рудари, пивари и кожари, демобилисани ратници, авио-механичари и керамичари, таксисти и текстилци. Штрајкује се по предшколским установама, школама и факултетима, у Народној библиотеци Србије, по заводима за урбанизам и по бувљим пијацама.

Слаба је утеха што и овај непотпуни списак показује да се не разликујемо од региона у коме су жеље обичног човека исте. ,,Волимо Европу, али и европске плаће”, парола је са неког протеста у Загребу која важи и овде.

По Босни штрајкују машиновође, у Мостару ватрогасци. По Хрватској просветари. У Словенији запослени у ,,Горењу”. У Црној Гори радници луке Бар.

Нема професије и готово да нема земље где се неко у неком тренутку није одлучио на штрајк. Штрајкују радници Централне европске банке. Грчка је недавно била потпуно паралисана, као и ваздушни и железнички саобраћај у Француској.

У Јужној Африци је штрајковало чак 70.000 радника ангажованих на припремама објеката за светско првенство у фудбалу, док у Аргентини штрајкују фудбалери којима нису исплаћене зараде. У Јужној Кореји су радници два месеца држали под окупацијом фабрику аутомобила. У Индији штрајкују продуценти Боливуда, у Америци сценаристи Холивуда.

И овде и тамо, по свету, све чешћи су и штрајкови глађу. Не мислим на оне политичке, попут председника Боливије Ева Моралеса, глумице Мије Фароу која се на тај корак одлучила у знак солидарности са жртвама Дарфура, или Садама Хусеина у Ираку, Војислава Шешеља у Хагу, Бранимира Главаша у Осијеку или владике Филарета на црногорској граници.

Не мислим овом приликом на штрајкове глађу затвореника који траже смањење казни или на извесног Јагодинца који је ову рецептуру искористио да би видео младу која му је побегла са дететом. Мислим на малинаре или запослене ,,Југоремедије”. На оног очајника који је себи одсекао прст. На раднике ,,1. маја” из Лапова који су претили колективним самоубиством.

Власт не сме да западне у грешку да политизује штрајкове и протесте. Не бих волео да српске власти узму за пример власт у Хрватској. Тамо је потпредседник владајућег ХДЗ-а Владимир Шекс недавно изјавио да ,,просвједи радника и сељака имају за крајњи циљ рушење ХДЗ-ове владе и ми то морамо осујетити и спријечити”.

Требало би да је прошло време када су штрајкови могли да буду забрањивани као ,,опозициони” или ,,предизборни”. Греши, и то катастрофално, онај ко не увиђа да је кључни разлог народног бунта незадовољство управљањем земљом. Нема ту ,,подмуклих завера” унутрашњег и спољног непријатеља. Ситуација је таква да грађанима често синдикати и нису потребни да би изашли на улице.

Влада ће морати да се помучи много више од писања програма. Мораће да понуди плате, изгледна радна места и збрињавање оних које губитак посла тек очекује. И све то у договореним роковима. Тек после тога могло би да се уђе у фазу крхког социјалног мира. У супротном, прекипеће.